Malopre smo se vratili iz igraonice. Ignjat se najpre popeo iznad zadnjih sedišta. Nemoj, Igi, pokušala sam da ga odgovorim. Ali on je imao neoboriv argument: "Ja to voliim!" Izvukao se tek kad mu pripretismo policijom. Onda je sa sedišta, ispod hrpe kojekakvih stvari, iskopao nečije kostobrane i počeo da ih "montira". Međutim, Staša mu je jedan zgrabila i ovila se oko toga (da joj brat slučajno ne istrgne) ko školjka oko bisera. Daj mi, Ignjat je zahtevao, pa je jednom-dvaput i tresnuo, ali ona ne popusti. Daj mu, rekoh, to je bljak, ko zna ko je to nosio. To je bljak, daj mi, ponavljao je i Ignjat, prozirući moju igru. Ali ni Staša nije naivna.
Onda sam rekla: daj mu, ja ću tebi dati panjiće (one patuljaste psiće) kad stignemo kući. I odmah joj stisak popusti. Kako inače govore često konjići, ja ih ispravljam: ne konjići, P -- panjići. Ignjat sad tobože ispravi sestru koja i nije pogrešila: kaze se panjići, K! Zna da neki početni suglasnik treba naglastiti, al' malo pobrkao lončiće.
Нема коментара:
Постави коментар