San

Sanjala sam noćas da sam u blagoslovenom stanju. (Mislim, ja se uglavnom tako i na javi osećam -- jer život je blagoslov, ali nemam stomak do zuba.) I, kao, trudna šest meseci (pa jeeste, da, daa, podsvest me muči, pa šta da vam pričam kad sve znate... sirotica, biološki sat joj bubnji u ušima, pa joj iz sve snage zvoni u snovima), a nit mi je stomak ko što trudnim ženama zna biti (tad metafora "ko avion" obično gubi svoje metaforizirano značenje i kreveti po kući postaju hangari), nit sam troma ko slon. Naprotiv, bejah, što me baš impresioniralo, pokretna i čila, ko leptirić laka, nasmejana, kao dete vedra. To baš liči na mene. Da potraja san, i na drvo bih se uspentrala.
A jutros videh ženu kako kroz vlažni dan gura bebu u kolicima. Oči joj se jedva vide od podočnjaka! Eto, takva bi i ti bila da ti se san ostvari, pomislih.
Kom je u stomaku beba, imaće podočnjake do neba (često, daleko bilo, i još gore: grudi do kolena). Nije da ih sad nemam, ali zato što se drugim poslom bavim, a ne što noću decu pravim. (Nisam, nisam lenja, no mi fale neki sastojci, zamesila bih ja to čas posla.)