Ima ko će

Ne valja što su ranoranioci i što ja kasno legnem. A moram da ustanem kad oni dođu. A oni dođu čim ustanu. 
Juče je odmah u činiju nasut čoko smoki. Naravno da sam i ja svoje krmeljive oči hranila (ubacujući to zlo naizmenično i u usta). Onda je Staša bebu posadila u moje krilo, ne bi li je lakše nahranila (red je da i ona nešto prezalogaji).
I kako joj pruži smoki, a beba ni da trepne, a kamoli zine i žvaće, Staša potom smokii prosledi meni. Tako svaki put. Primakne smoki bebinim ustima, beba ništa, pravi se luda (a kanda malo i usta stiska). Staša se ne sekira puno: ako ona neće, ima ko hoće. Smoki podigne naviše, do mojih usta, i izgovori kratko: AM! 
I ja, šta ću, jedem i ne pitam, nema smisla da se bunim. Ona kaže am, ja zinem i očas posla progutam. Staša se zadovoljno osmehuje i ne mari što se povremeno bunim: ne moogu više! Moraš, objašnjava mi dok se smeje i ćuška mi smoki u usta.
Kad birate lutke, deco, nije problem (a možda je poželjno) da vam lutke budu izbirljive, odnosno mrljave, kao ova. Ako imate sreće da vam tetka jede sve  lutka neće.