Jesen i topli dlan

Ona mi beše okrenuta leđima, a on polubočno. Lica sam im videla tek povremeno (kad ih jedno ka drugom okrenu), nikad u potpunosti, a nisu me ni zanimala. 

Gledala sam ruku, njegovu ruku, koja se nežno i zaneseno spuštala niz njena leđa,  potom na isti način vraćala. Lagaaano doleee, pa lagaanoo gore... Zbog raskopanih ulica autobus je više stajao no što se micao. I vreme je stajalo. Samo se ruka kretala, kao da na svetu nema važnijeg ni dražeg posla. I zavidela sam tim leđima, zavidela sam toj jedva punoletnoj devojci. Tako je rano uspela da nađe ljubav, srećnica. Neki je nikad ne nađu. I nikad ne osete žmarce po leđima. Mladić je sad devojci stiskao šaku, pa mazio ispruženi prst, dodirivao je kao da je dragocenost od porcelana... 
Nisam više mogla da gledam. Kroz prozor autobusa pogledom zaronih u jesen. Jutros sam videla kako se bagrem osuo žutim tufnama. Procvetao bi namah, kladim se, da mu se niz promrzlo stablo s ljubavlju spusti topli dlan.