Maša je za domaći iz Čuvara prirode imala da istražuje livadu (što znači da sam domaći imala i ja, jer ko bi s njom po livadi bazao). Dobro, ne osamdeset ari ili hektar, već samo uzorak od metra kvadratnog. Da napomenem, mi smo svesno i namerno odstupile od zadatog pravila: naša je jedna stranica bila metar i deset, kako bismo obuhvatile i jedan maslačak, odnosno cvet koji mu sliči, i neki drugi ko divlja zevalica. Cilj opravdava sredstvo i širenje dimenzija (da imamo šta zanimljivo da slikamo i crtamo). Udaljenii ljubičasti cvet Maša je iščupala s korenčićem, pa ga nekako uglavismo međ naše kanape (to je sama smislila, ja kanda nisam tako prefrigana... ili bar danas ne bejah). Ko da će neko znati da smo montirale situaciju.
Trebalo je da Maša kroz lupu (najveću koju su Kinezi imali) posmatra taj travnati kvadrat i beleži, odnosno crta biljke i bube koje zapazi. Buljila je Maša, onako preko volje, smarajući se, i stojeći kao kolac, s metra visine, dok je nisam prinudila da klekne. Buljila sam ja, razgrćući travu, sve pažljivo i detaljno pregledala: bube ni od korova. Nijedne baš! (Ne računamo onu ko trunčicu što sam ja ubacila preko kanapa, ne bismo li bar nju "pronašle". A ko bi je našao onako sitnu, lupa ne beše od pomoći.) Sve dok nekoj maloj (možda od iste fele) ne pade u oči list hartije, pa na njega banu, ko da je s neba pala (kasnije utvrdismo da se upravo to dogodilo -- jer buba ode kako je došla, odlete kad je smori da nam pozira).
Trebalo je da Maša kroz lupu (najveću koju su Kinezi imali) posmatra taj travnati kvadrat i beleži, odnosno crta biljke i bube koje zapazi. Buljila je Maša, onako preko volje, smarajući se, i stojeći kao kolac, s metra visine, dok je nisam prinudila da klekne. Buljila sam ja, razgrćući travu, sve pažljivo i detaljno pregledala: bube ni od korova. Nijedne baš! (Ne računamo onu ko trunčicu što sam ja ubacila preko kanapa, ne bismo li bar nju "pronašle". A ko bi je našao onako sitnu, lupa ne beše od pomoći.) Sve dok nekoj maloj (možda od iste fele) ne pade u oči list hartije, pa na njega banu, ko da je s neba pala (kasnije utvrdismo da se upravo to dogodilo -- jer buba ode kako je došla, odlete kad je smori da nam pozira).
Maša i ja poskočismo od sreće, te je stavismo pod lupu i ona joj hitro izradi portret. Da ova ne beše radoznala (spazila neku gužvu, pa da vidi o čemu se radi), te sletela na pogrešan aerodrom, ostale bismo kratkih rukava (a nije zgodno, u prvim jesenjim danima). Te bube bi trebalo upoznati sa školskim programom i lepo zamoliti da se nađu pri ruci i u određenom metru kvadratnom, neće im pasti kruna s glave.
Neke travke Maša, uglavnom ofrlje, iscrta, neke počupasmo da ponesemo kući (pa da crta naknadno), pa pokupismo prnje (četiri kočića, kanap, dedin metar i čekić -- bez alata nema zanata, ali ni nauke) i kretosmo niz brdo. Obilje travki, a bubica tek jedna beše i ode, ponosna što je ušla u domaći iz Čuvara prirode.
Нема коментара:
Постави коментар