Magarac kojeg nema

Sačekam ja jednom profesora pred vratima kabineta, pa kako on naiđe, odmah bubnuh: Profesore, ja vas čekam s molbom (za razliku od ostalih, koji čekahu ispit)... 

Mene čekate, zar je moguće da nemate pametnija posla, čudio se čuveni šaljivdžija, dok je otključavao vrata. Ništa ne rekoh, samo se, skupa s ostalima u holu, nasmejah (a, iskreno, i nisam imala).
Kad uđoh i iznesoh šta sam htela, profesor se opet našali: ja mislio hoćete da menjate muža, a vi... Pa nemam nijednog, nasmejah se, a asistent mi se u tome pridruži. (Da imam, ne bih želela da ga menjam jer koji nije nezamenljiv ne bi ni mogao biti moj.) Kako nemate, iznenadi se profesor. Lepo, nemam. Život je nekom majka (podvriskuje na svadbenom veselju), nekom maćeha (ova moja naročito zla; rasteruje prosce sa kapije).
I kad rekoh da ne bih radila "Hajduke" (zato sam i došla, ne da razglabam o svom (van)bračnom statusu), on se složi: pa fina žena, neće da se lomi po šumama... treba da naleti na nekog magarca... I dodade: Ona to hoće u životu! Nasmejasmo se opet asistent i ja. (Lako je njima oženjenima da zbijaju šale na moj račun.)

E, profesore, ne mora baš magarac da bude. Ili onaj moj princ na magarcu jaše? (Kanda se strmeknuo niz strminu, pa previja crni lukac na uboje. Nema ga nema, pa i digoh ruke. Tako kljakav vala mi i ne treba; kakva vajda od njega: nit može debla da obara, nit može drva da nacepa... manj da me gleda kako sam lepa... a jesen na pragu.) Uopšte me ne bi iznenadilo! Sve je kod mene "osim sveta".