Gledam danas neku devojku u kantini: jede salatu bez hleba (dok ja tamanim svojeručno napravljen sendvič od nekog integralnog hleba, pavlake, pečenice i domaćih krastavčića)! 
Ne znam šta u onoj providnoj kutiji sve ima. Kanda belom plastičnom viljuškom nabada paradajz. Možda ima i barenih jaja. Ne sumnjam da je kalorično. Ali, opet: kako, bre, može bez hleba? Pa nije to ta slast! A jebeš život ako je bljutav! 
I kako "na tome" uči?! Salatica i jogurtić (s nekim žitaricama možda, ne znam), pa gde to može da zasiti (mada, moćno je bareno jaje). Divim se ženama koje zarad vitkosti trpe gladne. Ja bez slatkiša, nažalost, ne mogu da se bavim umnim radom (a ni linijom ne marim da ikog impresioniram). Ne ide to. (Kupim suvo grožđe, kupim brusnicu, ali kad zagrizemmm lenju pituu, tek tad se smirim.)
Sad zvučim ko moja sestra. Nekad je kritikujem što neka jela sprema baš kao majka: manje-više masno, al' s debelom zaprškom, a ona se breca: pa ne mogu ljudi (zetovi radnici) da mi rade na vodi (to, kao, ja propagiram)! Valjda se od belog brašna i dva decilitra ulja brže dižu energija i nadgrobni spomenici (za mušterije, mislim, al' bogami... manite se zaprške).