Poslepodne smo išli u šetnju. A na krivini spazismo da nismo jedini u kraju kojima je to palo na pamet. Jedna krmača takođe je šetala, doduše, očito ne svojom voljom, jer najmanje jedna noga (a najviše dve) beše joj vezana uzicom, čiji je drugi kraj držao gazda, jednom rukom, dok mu u drugoj beše tanki prutić. Kad te takvim "podsticajnim sredstvom" potkače, šetaš i ako si imao druge planove: recimo da riješ zemlju pred oborom ili tamaniš opale gnjile šljive. Prutić zvizne, i šetaš ko bela lala, ne pitajući ni gde ću ni što ću.
A na ustima joj beše pena. Čekaj, upitah samu sebe (a možda i glasno Maju, veliku sestričinu), kako ono beše, zar pena ne ide na usta vepru (kad se raspomami, seksualni manijak). Hm... ne znam šta je ovoj krmači: "traži vepra" ili nema kondicije.
Mimoiđosmo se nerazrešenih nedoumica. Malo je falilo da pitam rođaka (gonioca), ali se uzdržah.
U povratku u jednom dvorištu Ignjat spazi dve bele krmače (a danas su sve takve, crna svinja ređa je od crne ovce), velike ko lađe, samo se ljuškaju pred kapijom. Impresivno i na mene deluju, a kamoli na mog sestrića. Jesu one opasne, upita me. Pa mislim da nisu, rekoh. A odmah potom, navede me đavo (i neki opaki sadista što u meni čuči), dodadoh: MADA sam ja u jednoj knjizi pročitala kako je vepar pojeo dete (stvarno, ali mogla sam i da se ugrizem za jezik).
Jadan moj sestrić pored ovakve tetke! Razrogačenih očija, a verovatno i sa srcem u petama, upita me hoću li to da mu pokažem (eto, još kao vrlo mali, čovek ima izraženu potrebu da se suočava sa strašnim, mesto da beži glavom bez obzira). A kako ću, nije to slikovnica, nema slika. Da mu pustim (na laptopu), i to me pitao. A ne mogu, nije to crtani.
Kad zamakosmo za krivinu, na drugom kraju ulice opet se pojavi ona zapenjena (tamo gde su hteli, momka nisu sreli -- promenio adresu; ne znam da l' su više sreće imali u narednom dvorištu).
Zašto (je) onaj čovek vezao k'maču (s naglašenim ', tako izgovara), pitao moj sestrić. A otkud ću znati (da ne utekne od bliske sudbine, tj. koitusa s izabranim svinjskim delijom). Da se, onako obuzeta neizdržljivom žudnjom, ne baci na vepra i polomi mu kičmu (ko što oni, napaljeni stokilaši, znaju krmačice da unesreće).
A na ustima joj beše pena. Čekaj, upitah samu sebe (a možda i glasno Maju, veliku sestričinu), kako ono beše, zar pena ne ide na usta vepru (kad se raspomami, seksualni manijak). Hm... ne znam šta je ovoj krmači: "traži vepra" ili nema kondicije.
Mimoiđosmo se nerazrešenih nedoumica. Malo je falilo da pitam rođaka (gonioca), ali se uzdržah.
U povratku u jednom dvorištu Ignjat spazi dve bele krmače (a danas su sve takve, crna svinja ređa je od crne ovce), velike ko lađe, samo se ljuškaju pred kapijom. Impresivno i na mene deluju, a kamoli na mog sestrića. Jesu one opasne, upita me. Pa mislim da nisu, rekoh. A odmah potom, navede me đavo (i neki opaki sadista što u meni čuči), dodadoh: MADA sam ja u jednoj knjizi pročitala kako je vepar pojeo dete (stvarno, ali mogla sam i da se ugrizem za jezik).
Jadan moj sestrić pored ovakve tetke! Razrogačenih očija, a verovatno i sa srcem u petama, upita me hoću li to da mu pokažem (eto, još kao vrlo mali, čovek ima izraženu potrebu da se suočava sa strašnim, mesto da beži glavom bez obzira). A kako ću, nije to slikovnica, nema slika. Da mu pustim (na laptopu), i to me pitao. A ne mogu, nije to crtani.
Kad zamakosmo za krivinu, na drugom kraju ulice opet se pojavi ona zapenjena (tamo gde su hteli, momka nisu sreli -- promenio adresu; ne znam da l' su više sreće imali u narednom dvorištu).
Zašto (je) onaj čovek vezao k'maču (s naglašenim ', tako izgovara), pitao moj sestrić. A otkud ću znati (da ne utekne od bliske sudbine, tj. koitusa s izabranim svinjskim delijom). Da se, onako obuzeta neizdržljivom žudnjom, ne baci na vepra i polomi mu kičmu (ko što oni, napaljeni stokilaši, znaju krmačice da unesreće).
Naknadno sam se raspitivala (kod majke i strine) ko od dvoje učesnika penom na ustima iskazuje da je zagoreo ko naš pasulj pre neki dan i samo čeka da se "dohvate" pred oborom. Izgleda da pena ide na usta oboma. (Kakva je sreća što ljudi u sličnim situacijama nemaju takve manifestacije.)
Ne znajući za sve te utiske (neposredne vizuelne i književne) koje su svinje, ni pola sata pre toga, ostavile na nas, Boki je prelio čašu. Podigavši Ignjata u naručje, upita ga: hoćeš da te nosim kod moje krmače? Kad ovaj mali nesrećnik poče da se batrga (a nema deset dana kako smo pomenutu gospođicu posmatrali preko ograde, s po metra) i plače, pokušavajući mog sigurnog naručja da se dokopa (tetka nekad ne pazi šta priča, al' ipak je u njenim rukama najsigurnije).
Sigurno je, mučenik, pomislio da je svinji vreme za obrok. E jesam ti zaštita, kad mi jezik brži od pameti, nisam mogla da prećutim groznu scenu "Zimskog ljetovanja."
Budući malecki sadista, i tog i narednih dana prizivala sam krmaču kad god se Ignjat jogunio. Kakvi vukovi, ko se boji vuka još. Krmača je iz raja izašla (rasklimavši drvenu ogradu i ripivši preko nje)!
Ne znajući za sve te utiske (neposredne vizuelne i književne) koje su svinje, ni pola sata pre toga, ostavile na nas, Boki je prelio čašu. Podigavši Ignjata u naručje, upita ga: hoćeš da te nosim kod moje krmače? Kad ovaj mali nesrećnik poče da se batrga (a nema deset dana kako smo pomenutu gospođicu posmatrali preko ograde, s po metra) i plače, pokušavajući mog sigurnog naručja da se dokopa (tetka nekad ne pazi šta priča, al' ipak je u njenim rukama najsigurnije).
Sigurno je, mučenik, pomislio da je svinji vreme za obrok. E jesam ti zaštita, kad mi jezik brži od pameti, nisam mogla da prećutim groznu scenu "Zimskog ljetovanja."
Budući malecki sadista, i tog i narednih dana prizivala sam krmaču kad god se Ignjat jogunio. Kakvi vukovi, ko se boji vuka još. Krmača je iz raja izašla (rasklimavši drvenu ogradu i ripivši preko nje)!
Нема коментара:
Постави коментар