Od Zelenjaka dođoh pedesetšesticom do Vaznesenjske crkve, pa pohitah peške do Beograđanke. I vidim neku ženu kako ide autobuskom trakom. Šta li je ovoj, prsla je, pomislih. Na stanici malo postojah, pa se osvrtoh nadesno, i imam šta i da vidim. Ulica zatvorena! O, prokleti bili! Nešto se sigurno održava, neka trka. Požurim da pređem ulicu Kneza Miloša, ali čim pređem, shvatim da je najbolje da se vratim. Centar grada je i inače raskopan (da poludi čovek od rupa, kanala, majstora, autobusa koji mile...), a autobuske trase izmenjene. Tu mi ništa neće stati, a daleko mi da idem gde hoće. 
Dakle, prešla ulicu u jednom smeru, pa stala i čekam da se vratim. E, često ja radim slične budalaštine. Nema odjutros magle, pa ne mogu da se svrstam međ one guske. Biću onda muva bez glave. Elem, krenem peške do Hrama svetog Save. Nije blizu, nije ni daleko, mada o ramenu mi laptop, nije zgodno. Ali ko te pita, ne mogu ceo dan tu da džedžim. Treba stići do biblioteke, pa makar nogu pred nogu i na jedvite jade. 
Dug je i trnovit put do znanja. A ja sam ga prevalila.