Radoznalost

Pre neko veče vozala sam male sestriće u istim kolicima (uostalom, teško da bih uspela da vozim dvoja). Otkako je na onima za dve osobe otpadao točak i nisu više pouzdana, navikli su da sede ovako. Doduše, u poslednje vreme Staša u prvi mah kmeči i pokušava da izgura i protegne noge nekud povrh bratove glave, kraj kukova, na ramena (kanda se razrasli, postaje im tesno)... On, naravno, vazda napred i raskomoćen, ič razumevanja i tolerancije za njene muke nema (bori se da sačuva teritoriju: odguruje uzurpatora, a zna i rukom da zamahne).

Nekako se spakujemo, umine gunđanje i krenemo niz ulicu. Već iza krivine sretosmo jednu komšinicu. Ali ne beše dovoljno što je ja poznajem i što sam je pozdravila. Staša poče da se vrpolji, pa i verbalno da protestuje što ne može da se izmigolji iz one teskobe. Šta je bilo, Staša, gde ćeš? Ocuu viidim ko je, zakenjka ona nemoćno (radoznalost je goni, a telo sputano). Pobogu, vrat da ušine, kičmu da polomi zbog preterane znatiželje. Taman uspe da zauzme povoljan posmatrački položaj, a prolaznica već zamakla iza drveća.
Tako abronoša moja mala ostade kratkih rukava. Kad si odviše radoznao, moraš biti hitar i nipošto ne smeš da se voziš s bratom u kolicima "registrovanim" za jedno čeljade. Pogotovo ako je on napred i pogled ti zaklanja, pa ti, manja, nećeš videti ni ko prođe putem ni šta ljudi po dvorištima rade.