Do polaska autobusa bilo je još deset-dvanaest minuta. Tri devojke ili dve devojke i jedna žena (ko će znati gde je precizna granica) vrpoljile su se na kapiji. Žena beše ušla, a devojke s ogromnom torbom ostale s druge strane. Ne pušta ih Kerber da joj pomognu do perona. Pa kako ćeš da odneseš, jadikuju, preteška je, dok se jedna ne doseti da kupe peronske i gotovo krete ka šalteru (na koji joj je radnik ukazao). 

A ja ne izdržah da se ne umešam. Žao mi tuđih para (sto osamdeset dinara) kao da su moje. Hoćete ja da vam pomognem, ponudih, što da kupujete peronsku džabe. Obe devojke s one strane i žena s ove pogledaše me tupo, bez reči, u čudu. Ne sreću se često takve budale. Verovatno i vi mislite da nisam normalna. Šta se trpaš i podmećeš leđa, za čije babe zdravlje... Kerberu kanda ne beše pravo (ko da se pare od peronskih karata slivaju u njegov džep).
Na koji peron treba da odnesete, upitah ženu. Četrdeset. Osvrnuh se. Stajale smo kod trideset drugog. Pih, mačji kašalj. To isto pomislih i kad podigoh polovinu torbe. Očekivala sam, na osnovu njihovih reakcija, da se dobro pomučim. A mogla sam je sama preneti. Možda bi mi se otrambesila, možda je nezgrapna, ali nije teška toliko da i pratioci moraju dati dvesta dinara (za minut posla i šest koraka).
Dok je žena kod vozača pred autobusom proveravala je li to onaj kojim treba da otputuje, ja učtivo rekoh doviđenja i pohitah ka svom autobusu (u međuvremenu, videh, beše pristao na peron). Gospođa mi ni hvala ne kaza. (Možda nije čula ni shvatila da odlazim.) Možda bi to naknadno učinila, da ne grešim dušu. Ali možda i ne bi. To mi se čini verovatnijim, jer nijedna od njih tri ne reče hvala ni kad sam pomoć ponudila ni kad sam se ručke latila.    Meni svejedno. Ne radim ništa za hvala. Ne očekujem ništa zauzvrat. Dobro činim i o njemu ne razmišljam. Niste li dostigli taj stadijum, ne vredi da vam objašnjavam.