Životinje u mojoj sobi

'Oćemo (da) kupimo gudu malu (samo malu, od svega hoće podmladak), upita me Ignjat pre neki dan, nežno se osmehujući i iščekujući pozitivan odgovor. Ajde, složih se (šta mi teško). Gde ćemo (da) je stavimo, poče glasno da razmišlja i pogleda po sobi. Ovde, kliknu, uprevši pogled iza peći. U mojoj sobi?! Ali ona će da kaki, objasnih mu zašto to nije dobar predlog. (Ne znam kako se s tim nose oni što imaju svinje kao kućne ljubimce.) Stavićemo joj lišće, objasni mi on (zašto je to ipak izvodljivo), pa bacimo g.... i ona onda kaki. Ma nemoj! Hajde da stavimo lišće kraj prozora u tvojoj sobi, rekoh (znajući unapred da mu se to neće dopasti). Nee, odbi, smeškajući se vragolasto. E, pa, volim i ja svinje, ali ne u svojoj kući.
Hoće samo od moje sobe svinjac da napravi (ruku na srce, i sad vrlo sliči, samo svinje fale). I ne samo prasad; u nju smešta, ne još zadugo fiktivne, mačiće, prasad, koze, patke... Sve to mi planiramo da kupimo, dok nam odrasli ukućani (u koje ja, po svoj prilici i sem po jednom kriterijumu, ne spadam) samo odmahuju glavom. U jednom ćošku već vidim svinju, u drugom kozu, u trećem mačku s mačićima, u četvrtom patke se u lavoru kupaju i voda pršti na sve strane... Samo čekam da jednog dana Ignjat predloži da kupimo žirafu, ili tigra, ili oboje. I lepo vidim kako mi se na krevetu tiskaju medvedić, dabar, vuk se podvukao pod nogu slonu, slonu štrči zadnjica ispod jorgana... a ja se jedva vidim pod njegovom kljovom (i molim boga da me ne zagrli onom nožurdom). 
Dok Ignjat sve željene životinje (a svi ješni i dobri na kilo) u moju sobu smesti, ja ću ostati beskućnica. Ili invalid. Ako preživim, stisnuta izmeđ' tih gromada.