Propalo iznenađenje

Ne opterećuju se današnja deca mnogo oko Osmog marta. A ja im i ne zameram. Ni sama odavno to ne smatram praznikom niti ga ikom čestitam. Naročito ga svojim nikad nisam smatrala (i propala bih u zemlju kad mi ga neko čestita).
Moja sestra se glasno prisetila kako smo mi nekad od džeparca svima (majci, babi, tetki, strini, jednoj, drugoj, trećoj...) kupovali poklone (varijanta one predačke priče o prelaženju više kilometara peške po snegu do školske klupe) i, u šali, prekorila decu što joj nešto ne naprave. Zato su se deca smesta povukla u sobu, gde joj neko vreme nisu dozvoljavali pristup.
Sestra je za to vreme spremila odevnu kombinaciju koju će sutradan obući na posao. Ovo sutra oblačiš, upitala je Mia potom, dok sestra bejaše u kupatilu. Da, odgovori ona, ne sluteći zbog čega. Desilo se, međutim, da je ujutru promenila majicu, obukla neku drugu. 
Kad se Mia probudila, pozva majku telefonom i, razočarano, primeti: Ti nisi obukla onu bluzu? A mi ti stavili nešto u nju. (Nisu računali da žene često menjaju raspoloženje, pa s njim i bluzu promene.) Da preuzme svoju čestitku majka je onda morala pričekati da se radno vreme završi. A iznenađenje je propalo.