Dok smo se vrzmali po dvorištu, najedanput nešto kao muknu... ili mjauknu... A ne, ipak huknu... jedna sova, koju odmah potom spazih uvrh jelovine. Gde je, upita moja majka (a znam da joj je, praznovernoj, smesta skočio pritisak i počela se pitati koga čeka "preseljenje"). Tako je bila i kad sam išla na VMA, kaže (odvezla je hitna, zbog visokog pritiska, lane). Aa, narugah se, onda se spremaj.

Trenutak potom, zureći sve vreme u sovu, međutim spazih kraj nje još jednu, nešto manju. I rekoh majci: Znaš šta? Ne ideš sama. Na grani su dve sove, majka i dete. Ajde da se pakujemo!

Nadžogerile se visoko na grani, samo ih oštro oko može uočiti. Gleda Ignjat kojeg držim u naručju, gleda, ali ne vidi. Gleda Staša stojeći kraj nas, ali ne vidi, Sove se stopile s bojom drveta. (A oni možda očekuju zelene, ljubičaste, plave, kao one što ja od kartona pravim.) Podi(g)ni mene, kmeči Staša, misleći da je iz mojih ruku nešto vidnije. A džaba. Sestra i ne pokušava da ih vidi, ne zanima je. Majka ne može da ih vidi očima.

I tako, gledam ja sove, gledaju one mene, očicama snenim i krmeljivim. Ako zaglavim na VMA, valjda ću da preživim ;)