Taman smo uspeli svima da navučemo dukserice i gumene čizme (oblačenje pred šetnju kod nas traje podugo), a Ignjatu došlo da kaki. Pa tamo gde i car ide peške (verovatno nogu pred nogu, dostojanstveno), on utrča u gumenim čizmama, te skide žurno i duks (ko da mu je zadnjica pod njom; valjda čovek voli komociju i kad obavlja fiziološke potrebe) da sede na nošu. Ubrzo, međutim ustade. Neću da kakim, objavi. Samo je piškio. A dok sam ga oblačila, pazeći da mu lepo upašem majicu (zgranem se kad sestrićima vidim gola leđa, sem ako je leto), on se, kako uvek u ovakvim situacijama čini, obgrli oko kolena, uz koja mi je i glavu prislonio. Ja njega, po običaju, lupnuh nekoliko puta po golim butinama, a on meni, raznežen, jednako uzvrati tamo gde mu bejahu dlanovi. I potom, sasvim neočekivano, i iz čista mira, ote mu se: Volim te! Od toga mi srce zaigra (Ignjat ljubav izjavljuje retko kad i retko kome) i pre no što se domogosmo šume (u koju bejasmo naumili da zađemo). Četvorogodišnji sestrić me voli. Kako je život divan. 

Da malo razagnamo patetiku, moram da primetim: dok su mali, muškarci poklanjaju ljubav onima koji im navlače gaće, a kad odrastu, sasvim suprotno.