Plave oči (da ne pominjemo ostalo)

Sestričina mi se vratila iz škole, pa se opružila na ugaonoj. S glavom u babinom krilu najednom sagleda sve prisutne oči (babine, mamine i tetkine), kao da ih prvi put vidi, pa se obradova: sve su iste (plave)! Zbog očiju (svojih, takođe plavih -- to nam je porodično blago), odnosno asocijacije, otvori dušu. Svi dečaci su se zaljubili u mene, primeti, nimalo zbog toga uobražena i potpuno nesvesna svoje izuzetne lepote (i još nestašna, nezrela, sklonija dečačkim igrama, spremna da se porve i popne na drvo). Koji svi, našalih se tražeći tobože da mi "izlista katalog" (insistiram na preciznosti ko da ne znam za hiperbolu). Pa Filip (nemam pojma koji), Mladen (za tog sam čula), Petar (neki s kojim je išla u vrtić)... 

I ja se pitam zar sam toliko lepa, reče skromno. Pa naravno da jesi, rekoh (priroda je prema njoj bila široke ruke), valjda vidiš. A znam, složi se, opet mirno, pribrano, gotovo ravnodušno. Stala sam pred ogledalo (valjda da se preispita) i osmehnula se, pa pomislila: e, pa imam lepe oči (valjda je oči "okrivila" za tolike dečake koji joj dodijavaju)! 

Za tu spoznaju nisi se morala osmehivati, našalih se opet. (Moje sestričine će tokom puberteta izludeti od mojih duhovitih upadica, analitičnih primedbi...) Doduše, samo kad su usne osmehnute, i oči se smeju.
IMA lepe oči. I čistu dušu (te još svoje prednosti ne uviđa i čak ih gura u zapećak).