Dobila Maša neka pitanja o svom iskustvu s roditeljima. Valjda sutra obrađuju Lukićevu pesmu "Šta je otac". Vrlo osetljiva tematika i u odgovaranju treba biti oprezan. Na pitanje kakvi su roditelji prema vama kad su ljuti, napisala, između ostalog, da su okrutni. Pa šta to znači, pita je majka, zgranuta. A ona nema pojma. Lepo joj zvuči, rekoh, pa zato napisala.
Jedno od pitanja je i da li su nekad dobili batine. Jesi li, pitam Mašu. Jok i nisam, kaže, sto puta (a u njenom slučaju, ja garantujem, hiperbola daleko premašuje stvarnu cifru). Svi su (u školi), kaže ona, rekli: daaa! Samo jedna drugarica navela da je dobi(ja)la samo kad je bila mala. Stvarno, pitam. A Maša mi pojašnjava: Pa šta kad su joj roditelji stalno na poslu (nije da neće; nemaju kad). Srećnica!
Naravoučenije: što više (pre)zaposlenih roditelja, to manje dece s modricama i ožiljcima na duši! Molim Biro za zapošljavanje da da sve od sebe.
Na pitanje koji je lek za batine morala sam da odgovorim ja (Maša baš i nije imala ideju, a i ne trpi roditeljsko nasilje, pa se mnogo ne uzrujava). Jedini lek protiv batina jeste njihova zakonska zabrana (sve ostalo je suviše komplikovano i zahteva mnogo vremena, a nije sigurno ni da bi dovelo do poželjnih rezultata). Onda smo odlučile da se našalimo s majkom, dodavši tobože još "lekovitih sredstava": I psihijatrijsko veštačenje roditelja, kao i zatvorska kazna. Plus: Ako ne budu kažnjavani, ti napasnici nikad neće prestati da mlate decu. Doduše, sve ovo i nije sprdnja ako se ima u vidu kolika deca zaista trpe zlostavljanje u porodici. Treba tome stati na put.
Kad Maša, ne uspevajući da zauzda osmeh, objavi majci da smo napisale, ona posumnja da smo joj nešto "smestile". Znam ja vas dve, reče. A stvarno, nismo jednom pisale "lažne", parodične tekstove. Prva strofa u našoj pesmi o majci glasi: Moja mama ima zdravstvene probleme -- često dupe boli je za mene. Kad Maši sto puta kaže da drugarice pita šta ima za domaći, a Maša, ladna ko špricer, prstom ne mrda, ima majka običaj da preti svojim nezalaganjem (neće ona da zove drugarice i njihove mame): Ma boli me dupe (odustajem, radi šta hoćeš, sama se snađi...) I eto, taj momenat maminih bolova mi smo u tobožnjoj osmomartovskoj pesmi ovekovečile, mamina zadnjica postala je poetski predmet.
Jedno od pitanja je i da li su nekad dobili batine. Jesi li, pitam Mašu. Jok i nisam, kaže, sto puta (a u njenom slučaju, ja garantujem, hiperbola daleko premašuje stvarnu cifru). Svi su (u školi), kaže ona, rekli: daaa! Samo jedna drugarica navela da je dobi(ja)la samo kad je bila mala. Stvarno, pitam. A Maša mi pojašnjava: Pa šta kad su joj roditelji stalno na poslu (nije da neće; nemaju kad). Srećnica!
Naravoučenije: što više (pre)zaposlenih roditelja, to manje dece s modricama i ožiljcima na duši! Molim Biro za zapošljavanje da da sve od sebe.
Na pitanje koji je lek za batine morala sam da odgovorim ja (Maša baš i nije imala ideju, a i ne trpi roditeljsko nasilje, pa se mnogo ne uzrujava). Jedini lek protiv batina jeste njihova zakonska zabrana (sve ostalo je suviše komplikovano i zahteva mnogo vremena, a nije sigurno ni da bi dovelo do poželjnih rezultata). Onda smo odlučile da se našalimo s majkom, dodavši tobože još "lekovitih sredstava": I psihijatrijsko veštačenje roditelja, kao i zatvorska kazna. Plus: Ako ne budu kažnjavani, ti napasnici nikad neće prestati da mlate decu. Doduše, sve ovo i nije sprdnja ako se ima u vidu kolika deca zaista trpe zlostavljanje u porodici. Treba tome stati na put.
Kad Maša, ne uspevajući da zauzda osmeh, objavi majci da smo napisale, ona posumnja da smo joj nešto "smestile". Znam ja vas dve, reče. A stvarno, nismo jednom pisale "lažne", parodične tekstove. Prva strofa u našoj pesmi o majci glasi: Moja mama ima zdravstvene probleme -- često dupe boli je za mene. Kad Maši sto puta kaže da drugarice pita šta ima za domaći, a Maša, ladna ko špricer, prstom ne mrda, ima majka običaj da preti svojim nezalaganjem (neće ona da zove drugarice i njihove mame): Ma boli me dupe (odustajem, radi šta hoćeš, sama se snađi...) I eto, taj momenat maminih bolova mi smo u tobožnjoj osmomartovskoj pesmi ovekovečile, mamina zadnjica postala je poetski predmet.
Maša već odavno na svet gleda meni slično -- ironično, parodično, satirično (oh, kako je to zabavno, da znate)!
Pretio je njen otac jednom da više kod mene neće spavati dok ne promeni ponašanje (mome slično, tvrdi). Ne doseti se da ja na nju ne utičem dok spava, već kad se probudi.
Pretio je njen otac jednom da više kod mene neće spavati dok ne promeni ponašanje (mome slično, tvrdi). Ne doseti se da ja na nju ne utičem dok spava, već kad se probudi.
Нема коментара:
Постави коментар