Проћи ће...

Од јутра сам се већ била накупила зиме, отуда бејах погнута и сва згрчена. Киша ми је већ одавно била дојадила, али, уопште се не обазирући на моја осећања, није престајала да пада.

Пред једном општином, негде око пола два, најпре зачух, а потом и видех музичаре. Неки се (не)срећници унутра венчавају, помислих (и грдно се каје онај који је стругао шерпе). О не би ме по оваквом дану ни пушком присилили да у блато уваљам зелену венчаницу (или ће да пече звезда или ја не мењам брачни статус).
Док сам одмицала кроз ситну, али упорну и сталну, кишу, запеваше из свег гласа: прооћии ће наам живоот (само ви доливајте уље на ватру, тј. на кишу), зар тии жаоо ниијее /не, није (хоћеш сад да бризнем у плач насред улице?) - ко да је живот чоколада: једну поједеш, па купиш другу/... Па кад дрекнуше: пoоoлOмићу чаше од кристаалаа (и пластичне се по околним радњама од страха стресоше; што не беше једна да је треснем о ивичњак; можда баш зато ниједне такве у кући немам, да не дођем у искушење), почупаћу бокоре од лаалаа (пази, можда није случајно да их мајка баш никад не сади, па то би било као да зида Скадар на Бојани)...
Аман, људи, разумем да и ви од нечег морате да живите, али зар баш од туђе муке - што у срце недужним (покислим и промрзлим) пролазницима (незаведеним у књиге венчаних) заривате ножеве (и срчу од кристалних чаша)?