Тај мали недавно је навршио годину дана, а још се опире свакој врсти застрашивања. Па како с таквим дететом човек да изађе на крај?
Некад се деси да ми треба мира (зурим у монитор или хватам зјала... и не могу да прекидам), а морам да будем сигурна да му се за то време неће десити неко зло. И док ја гледам своја посла, стискајући Игњата у наручју, он се врпољи, и гледа да умакне и отпузи до неког ћошка (а ти ћошкови сви оштри, само гледају који ће у главу да га чвркне), те викнем: НЕ, ВУК! Он ни пет ни шест (ма може лав да рикне, диносаурус да заурла, ич га није брига). Кад наумим да га сликам, па да га натерам да буде миран и гледа у апарат, ја опет повучем тог вука за уши, да га забави, ако не застраши: ВУК, ВУК! Ха-ја, не мари тај мали нимало.
Осам месеци му већ беше, а кад поменем вука, он ни да трепне (тад се већ бејах забринула, таква неустрашивост не приличи једном детету). Па то је стварно недопустиво (непоштовање таквог ауторитета)!
Једног дана сестра вози ауто, а он са мном позади, да цркне од плача, хоће код мајке у наручје. Покушах да га обуздам: вук, вук (некако се тог створа најпре сетим у критичним ситуацијама; ко да ми на врх језика чучи и само склизне кад се успаничим)... али он тера по своме, тј. плаче ли плаче (ноге ми већ беху у води до чланака). И како сестра заустави ауто, како јој га дадох, он дочепа рукама волан, умири се и чак (канда тријумфално) осмехну.
Вук је, изгледа, изгубио сваки кредибилитет. А бабарога остарила, онемоћала, нема више енергије да се носи с неваљалом дечурлијом (и нема више човек поштеног страшила на које би се ослонио), у које енергија све већа бива. Па сад шта ја да радим, у кога да се поуздам? Сестрићи ми се множе, живци осипају, а извори страха све ређи.
Некад се деси да ми треба мира (зурим у монитор или хватам зјала... и не могу да прекидам), а морам да будем сигурна да му се за то време неће десити неко зло. И док ја гледам своја посла, стискајући Игњата у наручју, он се врпољи, и гледа да умакне и отпузи до неког ћошка (а ти ћошкови сви оштри, само гледају који ће у главу да га чвркне), те викнем: НЕ, ВУК! Он ни пет ни шест (ма може лав да рикне, диносаурус да заурла, ич га није брига). Кад наумим да га сликам, па да га натерам да буде миран и гледа у апарат, ја опет повучем тог вука за уши, да га забави, ако не застраши: ВУК, ВУК! Ха-ја, не мари тај мали нимало.
Осам месеци му већ беше, а кад поменем вука, он ни да трепне (тад се већ бејах забринула, таква неустрашивост не приличи једном детету). Па то је стварно недопустиво (непоштовање таквог ауторитета)!
Једног дана сестра вози ауто, а он са мном позади, да цркне од плача, хоће код мајке у наручје. Покушах да га обуздам: вук, вук (некако се тог створа најпре сетим у критичним ситуацијама; ко да ми на врх језика чучи и само склизне кад се успаничим)... али он тера по своме, тј. плаче ли плаче (ноге ми већ беху у води до чланака). И како сестра заустави ауто, како јој га дадох, он дочепа рукама волан, умири се и чак (канда тријумфално) осмехну.
Вук је, изгледа, изгубио сваки кредибилитет. А бабарога остарила, онемоћала, нема више енергије да се носи с неваљалом дечурлијом (и нема више човек поштеног страшила на које би се ослонио), у које енергија све већа бива. Па сад шта ја да радим, у кога да се поуздам? Сестрићи ми се множе, живци осипају, а извори страха све ређи.
Нема коментара:
Постави коментар