Пре неки дан таман што се сместих на клупу у парку (док
причекам аутобус једно пола сата, да уживам у топлом дану... миру и тишини), кад се
крај мене стровали и једна жена. Допутовала из Соколца. Да се не огласи
ијекавицом, ја се не упустих у разговор (обично то избегавам). И реч по реч, па добар комад
тишине, па опет реч по реч, па тишина... Сазнадох и где све има куће (имам ја куће свугдје каже, а касније ми за једну изложи и вербални грађавински пројакат - каталог, распоред и квадратуру просторија), и
колика су јој деца, и да је ћерка судија, спрема докторат у Бечу... а тек
јој је двадесет пета. Деца се у "џунгли" (чим се докопа клупе и дође до даха, погледа уоколо и рече: ово је џунгла) школују и раде, муж их надзире, а она
сама, поред осталог, узгаја поврће и стоку (којима им напуни два
замрзивача). Алал вера, вала!
Највише волим људе који сами о себи причају, а ја тек слушам (нити имам богзна чиме да се похвалим нити желим да одвише говорим). Не ваља само кад су иоле учтиви, па се сете да би и они требало штогод да упитају. А обавезно постављају погрешна питања, увек иста.
Јес' удаата, сине (а да шта ће друго пиитат)? Нисам (што се под клупу не сакрих, што десну руку без бурме у џепу не држим...), рекох с осмехом (можда је требало бризнут у плач?). Сваки пут кад на то питање одговорим, помало ми је и непријатно (не што ја чезнем за удајом, но што други можда мисле да чезнем: хтела бих, али ме нико неће). И паметно, примети она (а ја се насмејах; све удате жене говоре исто)... да целог живота будеш неком слуга... /Хм, ја некако немам тако прозаично виђење брака (али шта ја знам, ја сам баба-девојка)./
Та наизглед једноставна примедба (и паметно), коментар наизглед афирмативан, параван је за нешто сасвим друго. Као да имплицира да је могућност да се одговор промени никаква. Канда је прошло време кад је било могуће да се докопам младожење. Да ли изгледам као да бих већ морала бити удата? Ако већ нисам, могу да се опростим од бурме (ко ће ме сад хтети?), - прошао воз (у којем су музичари залуд свадбене песме свирали).
Највише волим људе који сами о себи причају, а ја тек слушам (нити имам богзна чиме да се похвалим нити желим да одвише говорим). Не ваља само кад су иоле учтиви, па се сете да би и они требало штогод да упитају. А обавезно постављају погрешна питања, увек иста.
Јес' удаата, сине (а да шта ће друго пиитат)? Нисам (што се под клупу не сакрих, што десну руку без бурме у џепу не држим...), рекох с осмехом (можда је требало бризнут у плач?). Сваки пут кад на то питање одговорим, помало ми је и непријатно (не што ја чезнем за удајом, но што други можда мисле да чезнем: хтела бих, али ме нико неће). И паметно, примети она (а ја се насмејах; све удате жене говоре исто)... да целог живота будеш неком слуга... /Хм, ја некако немам тако прозаично виђење брака (али шта ја знам, ја сам баба-девојка)./
Та наизглед једноставна примедба (и паметно), коментар наизглед афирмативан, параван је за нешто сасвим друго. Као да имплицира да је могућност да се одговор промени никаква. Канда је прошло време кад је било могуће да се докопам младожење. Да ли изгледам као да бих већ морала бити удата? Ако већ нисам, могу да се опростим од бурме (ко ће ме сад хтети?), - прошао воз (у којем су музичари залуд свадбене песме свирали).
Нема коментара:
Постави коментар