Још се не бејасмо спремиле за спавање, али већ бесмо и клонуле и поспане, па се изврнуле на угаоној. Маша, која лежаше на боку, ка мени окренута и о руку ослоњене главе, наједном (из чиста мира) упита: како ничу груди (притом се очима смешкала, трудећи се да задржи озбиљан изглед и став детета жељног научног знања)? Изненадих се јер, мислила сам, не беше асоцијативног низа којим је Маша до те недоумице дошла. /Врло брзо, међутим, схватих, да сам опружена на леђима, да су ми груди готово под грлом (ни иначе, богу хвала, нису много ниже), туника ми је широооког отвора и деколте више него доступан Машином радозналом погледу./
Откуд знам, рекох (да је се што пре отресем; а и нисам то никад проучавала: у периоду "ницања" то ми се уопште није допадало, а сад бих вероватно грдно патила да "семе" бејаше лоше и кржљаво, односно да моје њиве осташе "без плода"). Али она се не збуни, већ изложи сопствене претпоставке о поступности раста тих "кругова", на које, као шлаг на торту, на крају дође нешто "као младеж".
Шта ти је то, упита одмах потом (пресекавши моје церекање), нигде не упревши прстом (а сасвим сигурна да ћу знати шта је предмет њеног интересовања), али с дискретним ђаволским осмехом (какав обично има кад покреће "шкакљиве" теме). Које, поруб од тунике, рекох, благо насмешена све време и тобоже крајње озбиљна (иако обе знамо да је то стара игра: ја се правим да не разумем шта ме пита, а она се прави да не зна одговор). Не то, каже мирно, ово. Аа, бретеле од мајице. Ма нее то, ово.
А онда, како зна да нисам ништа мање тврдоглава но иначе (могле бисмо тако док зора не сване), Маша одустаде од утврђивања истине и пређе на следеће питање. Колико (у грудима) има млека (добро ме није питала и за проценат масноће)? Најпре се зацереках, па рекох прво што ми паде на памет: шест литара. Колико је то, упита Маша. Паа... шест оних великих флаша (рецимо, мада може и друкче да се упакује). Колико ти имаш, упита, и даље онако дискретно осмехнута /због чињенице да јој ја, упркос њеним јасним провокаторским намерама, озбиљно и мирно одговарам као да пита о глобалном загревању (без обзира које је питање, одговор може увек да буде исти - шта ми тешко да кажем: немам појма)/. Ја немам (сем колико ми Огњен од својих крава наточи). Млеко имају само жене које рађају и то не све време, не заувек. (Зна то и она, него воли о женском телу да прича.)
Некако ми је лакше било кад ме је данас питала шта је вирус. Откако кретосмо у шетњу, наваљивала је да скине јакну; да бих је убедила да одустане од те накане, сама вазда стрепећи од херпеса, рекох да ће је, разголићену, сместа напасти неки од тих неваљалаца. Шта је вирус, упита опет она, навлачећи лагано (док је покушавала да докучи нису ли ти напасници само елементи фантастике и средства за принуђивање деце да играју како тетка свира) јакну (и вероватно се стресавши при помисли на некаква зубата створења; канда су комшије изгустирале псе чуваре и око плотова ко суманути трче и претећи из свег гласа лају вируси). Лепо сам јој на Гуглу показала сличице, па нека се грози до миле воље (вирус еболе је посебно "скенирала"; а јес' гадан и на слици)./
Откуд знам, рекох (да је се што пре отресем; а и нисам то никад проучавала: у периоду "ницања" то ми се уопште није допадало, а сад бих вероватно грдно патила да "семе" бејаше лоше и кржљаво, односно да моје њиве осташе "без плода"). Али она се не збуни, већ изложи сопствене претпоставке о поступности раста тих "кругова", на које, као шлаг на торту, на крају дође нешто "као младеж".
Шта ти је то, упита одмах потом (пресекавши моје церекање), нигде не упревши прстом (а сасвим сигурна да ћу знати шта је предмет њеног интересовања), али с дискретним ђаволским осмехом (какав обично има кад покреће "шкакљиве" теме). Које, поруб од тунике, рекох, благо насмешена све време и тобоже крајње озбиљна (иако обе знамо да је то стара игра: ја се правим да не разумем шта ме пита, а она се прави да не зна одговор). Не то, каже мирно, ово. Аа, бретеле од мајице. Ма нее то, ово.
А онда, како зна да нисам ништа мање тврдоглава но иначе (могле бисмо тако док зора не сване), Маша одустаде од утврђивања истине и пређе на следеће питање. Колико (у грудима) има млека (добро ме није питала и за проценат масноће)? Најпре се зацереках, па рекох прво што ми паде на памет: шест литара. Колико је то, упита Маша. Паа... шест оних великих флаша (рецимо, мада може и друкче да се упакује). Колико ти имаш, упита, и даље онако дискретно осмехнута /због чињенице да јој ја, упркос њеним јасним провокаторским намерама, озбиљно и мирно одговарам као да пита о глобалном загревању (без обзира које је питање, одговор може увек да буде исти - шта ми тешко да кажем: немам појма)/. Ја немам (сем колико ми Огњен од својих крава наточи). Млеко имају само жене које рађају и то не све време, не заувек. (Зна то и она, него воли о женском телу да прича.)
Некако ми је лакше било кад ме је данас питала шта је вирус. Откако кретосмо у шетњу, наваљивала је да скине јакну; да бих је убедила да одустане од те накане, сама вазда стрепећи од херпеса, рекох да ће је, разголићену, сместа напасти неки од тих неваљалаца. Шта је вирус, упита опет она, навлачећи лагано (док је покушавала да докучи нису ли ти напасници само елементи фантастике и средства за принуђивање деце да играју како тетка свира) јакну (и вероватно се стресавши при помисли на некаква зубата створења; канда су комшије изгустирале псе чуваре и око плотова ко суманути трче и претећи из свег гласа лају вируси). Лепо сам јој на Гуглу показала сличице, па нека се грози до миле воље (вирус еболе је посебно "скенирала"; а јес' гадан и на слици)./
Нема коментара:
Постави коментар