И јуче сестра остала да ради прековремено. Како сам ја канила "сићи" у куповину, мајка је телефоном упита би ли нешто презалогајила (па да јој однесем). Сестра пожеле неки чипс с ајваром (е од тога ћеш баш да се наједеш) и једну банану.
Ма какав је то чипс (ја немам појма, никад то не купујем... што не значи да не посегнем руком за том заразом кад ми се у кући нађе)), продерах се на мајку што не преузима потпуне информације, што ниси питала где има да се купи (не могу ићи из продавнице у продавницу, а испоставило се да га у првој у коју свратих - нема). Откуд ја знам какав је то чипс, кад чипсеве никад не купујем, први пут за то чујем!
Готово бесна због утаје битних података, ја сама позвах сестру да ми мало појасни поруџбину. Па чипс домаћински (аа, ту смо; то што ми је атрибут познат, значи да им је добра реклама... ал', чини ми се, нигде на кеси не пише "домаћински", како сам очекивала), има на кесици тегла ајвара, имаш у робној кући (некад била, сад остала само у имену).
Стадох пред полицу са сланим грицкалицама и неколико минута (колико продавачице бејаху заузете) бленух ко теле у шарена врата (потрагу за тим чипсом схватила сам као посебан изазов... но, морадох, врло брзо, да признам своју немоћ; имала сам ја времена да стојим и гледам, него сестра гладна). Посвуда шарене кесице, гледам, читам... ништа не препознајем.
Ма какав је то чипс (ја немам појма, никад то не купујем... што не значи да не посегнем руком за том заразом кад ми се у кући нађе)), продерах се на мајку што не преузима потпуне информације, што ниси питала где има да се купи (не могу ићи из продавнице у продавницу, а испоставило се да га у првој у коју свратих - нема). Откуд ја знам какав је то чипс, кад чипсеве никад не купујем, први пут за то чујем!
Готово бесна због утаје битних података, ја сама позвах сестру да ми мало појасни поруџбину. Па чипс домаћински (аа, ту смо; то што ми је атрибут познат, значи да им је добра реклама... ал', чини ми се, нигде на кеси не пише "домаћински", како сам очекивала), има на кесици тегла ајвара, имаш у робној кући (некад била, сад остала само у имену).
Стадох пред полицу са сланим грицкалицама и неколико минута (колико продавачице бејаху заузете) бленух ко теле у шарена врата (потрагу за тим чипсом схватила сам као посебан изазов... но, морадох, врло брзо, да признам своју немоћ; имала сам ја времена да стојим и гледам, него сестра гладна). Посвуда шарене кесице, гледам, читам... ништа не препознајем.
Коначно морадох да затражим помоћ од касирке. Имате ли чипс такав и такав, упитах. Има, рече, па и пронађе она. Ево га, каже, с теглом ајвара. У, ал' им је тегла, помислих (а можда и изговорих), тотално неупадљива стопила се са шућмурастом бојом кесице. А ја очекујем неку од оних какве је моја баба имала, преко целе кесе и црвено као крв. Ова убледела тегличица не приличи домаћинској кући (и кесици чипса)! То треба да се из авиона види и с врата препознаје.
Нема коментара:
Постави коментар