Њих двојица иду из школе, изгладнели, а и ја не памтим кад сам јела. А мајка тек испекла лепињице, па их "филује" машћу. Ко то није пробао (и сад му се лицем развлачи гадљива гримаса), тај не зна шта је добро.
Нас троје јој се придружисмо. Ја само додадох туцану паприку. Но, фалио је и црни лук. Тата, донеси ми из подрума! Неће он. Тата, ако ме сутра убије аутобус, биће ти жао што ми ниси донео, има да те гризе савест! И ту тата тврда срца био, да од срца сузу не пустио (нит са столице поскочио). Имаш на тераси празилук, само рече. Тај празилук има црве, негодовах (само је захваљујући њима и преживео; давно бих га иначе смазала).
Сестрићи, сваки из свог разлога, не хтедоше лука. Један неће због притиска, други неће због девојке (ето како љубав негативно утиче на здраву исхрану: ако ћеш да се љубиш, не можеш лук да једеш; ја једем, шта ћу, таква ми судба, окрутна и шкрта), а ти нећеш због црва, каже мој тата.
Њих двојица једу и не налазе мане, а ја се вртим, некако ми не паше. Ма како да једем маст у врућој лепињи без лука, то онда није она позната сласт. Скокнух до терасе да видим може ли се штогод учинити. У том празилуку ја сам јесенас спазила оне грозне жуте црве, све се позадевали између оних дивних белих "листића" (злочинци). Изгледа да су се зимус посмрзавали, у сваком случају више их готово нема (с оним једним на којег сам налетела, лако сам се ножем обрачунала). Еее, тако, сад је све како ваља, мммммљац.
"Не треба нам новаца, не треба нам власти; нама треба сува леба (по могућству тазе) и на леба масти", лук (ма које врсте) да не заборавимо.
Нас троје јој се придружисмо. Ја само додадох туцану паприку. Но, фалио је и црни лук. Тата, донеси ми из подрума! Неће он. Тата, ако ме сутра убије аутобус, биће ти жао што ми ниси донео, има да те гризе савест! И ту тата тврда срца био, да од срца сузу не пустио (нит са столице поскочио). Имаш на тераси празилук, само рече. Тај празилук има црве, негодовах (само је захваљујући њима и преживео; давно бих га иначе смазала).
Сестрићи, сваки из свог разлога, не хтедоше лука. Један неће због притиска, други неће због девојке (ето како љубав негативно утиче на здраву исхрану: ако ћеш да се љубиш, не можеш лук да једеш; ја једем, шта ћу, таква ми судба, окрутна и шкрта), а ти нећеш због црва, каже мој тата.
Њих двојица једу и не налазе мане, а ја се вртим, некако ми не паше. Ма како да једем маст у врућој лепињи без лука, то онда није она позната сласт. Скокнух до терасе да видим може ли се штогод учинити. У том празилуку ја сам јесенас спазила оне грозне жуте црве, све се позадевали између оних дивних белих "листића" (злочинци). Изгледа да су се зимус посмрзавали, у сваком случају више их готово нема (с оним једним на којег сам налетела, лако сам се ножем обрачунала). Еее, тако, сад је све како ваља, мммммљац.
"Не треба нам новаца, не треба нам власти; нама треба сува леба (по могућству тазе) и на леба масти", лук (ма које врсте) да не заборавимо.
Нема коментара:
Постави коментар