Маша и ја у петак смо направиле свој први цветни рајф (ја лепим, она гледа, углавном тако). Том послу је она приступила добровољно, а ја под (њеном) принудом (никакво одлагање није долазило у обзир, ни секунд): драла се ко магарац и лила крокодилске сузе док нисам пристала (тобоже, обећала сам јој, а то што сам се осећала као цркнут коњ за њу није било ни од каквог значаја).
Кад полеписмо љубичасте маргарете и ружице, обе кликнусмо, како већ само деца знају да се радују: јао, зарадићемо паре (то ће нам бити нова занимација)! Луписмо једна другој дланом о длан, с осмесима који су претили да нам покидају усне.
Сад можемо да купујемо (Миа, Матија и ми; Игњат још нит говори нит ромори, па нема ни ма каквих прохтева - подгрејеш му млеко, пустиш неку песмицу и миран си) шта хоћемо, обрадова се Маша... И не морамо никога да питамо, настави, ни маме ни тате... ни бабе ни деде...
А јесте лепа финансијска слобода, кад је стекнеш пре седме године!
Кад полеписмо љубичасте маргарете и ружице, обе кликнусмо, како већ само деца знају да се радују: јао, зарадићемо паре (то ће нам бити нова занимација)! Луписмо једна другој дланом о длан, с осмесима који су претили да нам покидају усне.
Сад можемо да купујемо (Миа, Матија и ми; Игњат још нит говори нит ромори, па нема ни ма каквих прохтева - подгрејеш му млеко, пустиш неку песмицу и миран си) шта хоћемо, обрадова се Маша... И не морамо никога да питамо, настави, ни маме ни тате... ни бабе ни деде...
А јесте лепа финансијска слобода, кад је стекнеш пре седме године!
Нема коментара:
Постави коментар