Пре неки дан је Маша имала домаћи. /Чудна ми чуда, има га сваког дана; јеботе, иде у предшколско, а ко да је трећи разред. Красно је било наше детињство, кад ти је бар у предшколском било дозвољено да пландујеш. Канда ће у будућности деци већ у кревецу бити наметане обавезе./ У једну велику свеску свако дете (ако има среће да се избори с одраслима) мора да испише по једно велико слово, да залепи сличице предмета које тим словом почињу и да напише причу у којој од тог слова не може да се живи. Маши је запало слово Ш.
Кад Маша има домаћи задатак, ни ја немам мира. А како сам била отишла од куће, ето ти и Машине маме с остатком породице за мном. Тако смо се сви сјатили у кући треће сестре. Сви се сјатили и сви се посла латили (ја баш и нисам љубитељ тимског рада, волим све сама, али шта ћу; и увек мислим да знам најбоље... што је најчешће и тачно), сем оног ко треба (није да дете неће, но се заиграло, а нико га није ни звао... ми ћемо то брже).
Сви се узвртели, никако да почнемо. А да поделимо чоколаду (милку с јагодама, од триста грама, благо нама), упита Матија. Хајде да прво поделимо, једва дочеках, па да видимо шта ћемо даље (ја на празан стомак не функционишем).
А рекли су да треба ми да залепимоо, сети се Маша након неког времена (касно Марко...). Е, не вреди, тетка (она друга) већ полепила. Мало потом, она се опет огласи: а рекли су да ми оживимо слово. Е, Машо, ја сам већ исцртала и уста и очи (док си ти јурцала са сестром и братом по кући). Како ми је Ш изговарало своје име шшш, рекох сестри да каже то исто, колико да уочим положај усана и број зуба које откривају. Пошто је Ш било неко шаљиво и намигивало, рекох сестри: намигни (да видим колико да спустим очни капак, нисам ја неки таленат за цртање).
Што смо нашли слике, искројисмо, што нисмо - исцртасмо, искројисмо... Машина друга тетка исписа преко целе стране Ш, али ја то нисам могла да пустим даље: криво ти је, зар не видиш? Небитно је то њима (али мени очи боде). Е, не може, узех лењир и све поправих. Друга тетека нацрта шерпу и искроји, па се досети: ее, Машо, где су ти они циркони? А, ти ћеш за Металац да креираш нову луксузну колекцију (замислите: посуђе с цирконима, па ишло би као алва)! Циркони не бејаху пронађени, па тетка искроји туфне од неког меканог шљокичавог материјала. Од истог и ја искројих шољу. Све полеписмо, па свак оде за својим послом, а мене оставише за компом. Сад кад треба писати причу, сви јунаци ником поникоше и у дневну собу побегоше. Доброо... Већ успут смо изрицали идеје. Тако сам имала ликове: Машу и Сташу, место радње - шуму, па шатор, шљиве, шаргарепе, шољу и шерпу. А имала сам и чаробни штапић, залепљен. Кад почех причу, одмах сам знала да ћу се о тај штап само саплитати. Е, мораћете штап да одлепите. Али видеће се, буне се сестре. Ја наставим да пишем, па опет гунђам: мораћете, нећу штап, само ми смета, ово је реалистична прича, не требају ми фантастични мотиви, кваре ми све.
Коначно одлепише, па смо мрље морали да камуфлирамо парчетом картона на који исписасмо гомилу ш у разним бојама и исцртасмо шипурке (којих смо се успут сетили).
Машина мама насадила се поред мене, мало да помаже, више да ме нервира. Има ли нешто на ш од чега се кува чај, упитах. Шипак, досети се она, сва срећна.
Маша се појави и сневесели кад схвати да нема штапића. Не уклапа се, рекох. То исто мало касније она рече Мии, само иронично, и с нескривеном тугом (њима двема се тај штап највише свиђао).
Зет је више пута улазио у собу и гунђао што прође пола ноћи, детету се придремало, а ми никако посао да приведемо крају. Па шта ћемо кад нисмо готове, бранимо се. Ма знам ја шта је, рече он, ви хоћете да будете најбоље. Оно, истина (не умемо другачије)... Зато се насмејасмо. Кажу да је од много бабица дете килаво, али ово наше наочито испало.
Кад Маша има домаћи задатак, ни ја немам мира. А како сам била отишла од куће, ето ти и Машине маме с остатком породице за мном. Тако смо се сви сјатили у кући треће сестре. Сви се сјатили и сви се посла латили (ја баш и нисам љубитељ тимског рада, волим све сама, али шта ћу; и увек мислим да знам најбоље... што је најчешће и тачно), сем оног ко треба (није да дете неће, но се заиграло, а нико га није ни звао... ми ћемо то брже).
Сви се узвртели, никако да почнемо. А да поделимо чоколаду (милку с јагодама, од триста грама, благо нама), упита Матија. Хајде да прво поделимо, једва дочеках, па да видимо шта ћемо даље (ја на празан стомак не функционишем).
А рекли су да треба ми да залепимоо, сети се Маша након неког времена (касно Марко...). Е, не вреди, тетка (она друга) већ полепила. Мало потом, она се опет огласи: а рекли су да ми оживимо слово. Е, Машо, ја сам већ исцртала и уста и очи (док си ти јурцала са сестром и братом по кући). Како ми је Ш изговарало своје име шшш, рекох сестри да каже то исто, колико да уочим положај усана и број зуба које откривају. Пошто је Ш било неко шаљиво и намигивало, рекох сестри: намигни (да видим колико да спустим очни капак, нисам ја неки таленат за цртање).
Што смо нашли слике, искројисмо, што нисмо - исцртасмо, искројисмо... Машина друга тетка исписа преко целе стране Ш, али ја то нисам могла да пустим даље: криво ти је, зар не видиш? Небитно је то њима (али мени очи боде). Е, не може, узех лењир и све поправих. Друга тетека нацрта шерпу и искроји, па се досети: ее, Машо, где су ти они циркони? А, ти ћеш за Металац да креираш нову луксузну колекцију (замислите: посуђе с цирконима, па ишло би као алва)! Циркони не бејаху пронађени, па тетка искроји туфне од неког меканог шљокичавог материјала. Од истог и ја искројих шољу. Све полеписмо, па свак оде за својим послом, а мене оставише за компом. Сад кад треба писати причу, сви јунаци ником поникоше и у дневну собу побегоше. Доброо... Већ успут смо изрицали идеје. Тако сам имала ликове: Машу и Сташу, место радње - шуму, па шатор, шљиве, шаргарепе, шољу и шерпу. А имала сам и чаробни штапић, залепљен. Кад почех причу, одмах сам знала да ћу се о тај штап само саплитати. Е, мораћете штап да одлепите. Али видеће се, буне се сестре. Ја наставим да пишем, па опет гунђам: мораћете, нећу штап, само ми смета, ово је реалистична прича, не требају ми фантастични мотиви, кваре ми све.
Коначно одлепише, па смо мрље морали да камуфлирамо парчетом картона на који исписасмо гомилу ш у разним бојама и исцртасмо шипурке (којих смо се успут сетили).
Машина мама насадила се поред мене, мало да помаже, више да ме нервира. Има ли нешто на ш од чега се кува чај, упитах. Шипак, досети се она, сва срећна.
Маша се појави и сневесели кад схвати да нема штапића. Не уклапа се, рекох. То исто мало касније она рече Мии, само иронично, и с нескривеном тугом (њима двема се тај штап највише свиђао).
Зет је више пута улазио у собу и гунђао што прође пола ноћи, детету се придремало, а ми никако посао да приведемо крају. Па шта ћемо кад нисмо готове, бранимо се. Ма знам ја шта је, рече он, ви хоћете да будете најбоље. Оно, истина (не умемо другачије)... Зато се насмејасмо. Кажу да је од много бабица дете килаво, али ово наше наочито испало.
Нема коментара:
Постави коментар