Ко хоће нек псује - Маша зарађује

Вала Маши се добро попунила каса од наплаћивања казни рођацима (па и комшијама) који псују. Зрно по зрно - погачa, педесет по педесет - хиљаду и четиристо динара, лично сам пребројала. И нисам могла да верујем. Зар је могуће да је то све од "псувања" зарадила, упитах сестру. Ма није све, рече она, нешто сам јој ја дала. Ти јој дала за месец дана, наругах се. Не, за десет, исклибери се сестра (за месец би недостало). Има се - може се (псовати до миле воље)!
Иначе, Маша је толико ригорозна (или је постала похлепна?) да се пред њом боље све време гристи за језик (уочиће псовку где је нико други не би препознао). С језика ми, онако нехотице, јуче склизну, сунце, онако обично, без икаквих украса и атрибута (ни калајисано ни жарко), али ипак у специфичној вези с личном заменицом: у, сунце ти... Стварно нисам мислила ни подразумевала никакав глагол, али Маша зна шта је обично надомештено трима тачкицама у писању и паузом у говорењу. Еј, дрекну на мене, псујеш! Па није то псовка, почех да се правдам. Али тешко с њом изаћи на крај. Малопре препричавах нешто па поменух "дете божије", а Маша скочи и оштро заповеди: дај педесет динара, псовала си! Аман, није то псовка. Мада неки ову синтагму користе у таквом контексту, а Маша зна.