Jedna moja sestra (kojoj je baš stalo da se aktiviram): Jooooooooooooj, jedva čekam kad će naići neki da te skrši! (Kako okrutna žena, vidite vi to? Ne bira reči, ne mari za eufemizme, već što na um - to na drum... i meni na grbaču, da ne spominjem druge delove.) Danima da ne ustaješ... do čaše vode da popiješ i da se ispiškiš. (Kuku meni, ako bi to iz njenih usta došlo u božje uši... Sad njegove, i đene-đene, ali ako čuje jedan, i hitar i vredan, rado bi to u delo sprovodio, biće da bih dehidrirala -- i bez čaše vode ostala.)

Ja umesto skrši pročitala skrasi, pa rekoh: Znam i koji je. Nosi dugu crnu haljinu i mlatara kandilom (kad padnem u horizontalu).

A ona, kad se razjasnismo: Pu-pu, daleko bilo, i taj da ti ne dođe. Nek mlatara nečim... samo ne kandilom, daleko bilo.

Sad kad neki zamlatara rukama, odmah ću ga prepoznati.