Stepenice sa žutom linijom

Dan beše gotovo prolećan, pa sam i ja za sestrićima izašla napolje. Spazivši na stepenicima stare kuće ostatke žute boje, pozvah ih da vide. 

Ima bar deset godina kako sam ih četkom povukla. Baba je godinama bila takoreći načisto obnevidela (jer kataraktu nije mogla operisati u tim godinama, s tako slabim srcem). A nije bila od onih što se lako predaju, što dižu ruke od svega i čekaju tuđu pomoć. Do zadnjeg trena starala se o petnaestak kokošaka, pa je stalno odlazila do štale, u kojoj su koke boravile (jer krave odavno niko nije uzgajao), da ih nahrani, napoji i proveri nisu li snele jaja. Znala je tačno i koja je snela, i koja više ne nosi, i koja se namešta da snese... 

Idući od kuće do štale oslanjala se o štap i pridržavala za zid kuće, a potom i pomoćne zgrade. No, kad se vraćala, često punih džepova jaja, ako ih nije nosila u rukama, dešavalo se da zapne nogom o stepenik. Povuci samo neku liniju po sredini, bilo kojom farbom, rekla mi je, da vidim gde je stepenik. Dovijala se da i tako poluslepa ne bude vezana za kuću, ako već godinama nije napustila dvorište. Posle se osećala mnogo sigurnije i znala je tačno gde treba da zgazi.

Vidite ovo žuto, rekla sam, a Ignjat i Staša primakoše glave i raširiše oči, a i uši, da čuju priču. Ovo sam ja obojila da baba Gina ne padne. I evo još se boja nazire, a devet godina kako nje više nema... Matija se nešto kasnije rodio... Ona je umrla pre...jao, pa tačno devet godina danas, DANAS. (Ja ne pratim kalendar.) 

Bio je ovoliki sneg svuda (pola metra otprilike)... Oni gledaju ko svračići. Na današnji dan, tri sata po ponoći, tiho se ugasila. Ne uzdržim se od plača i oni me pitaju što plačem. Setila sam se, kažem, kako je to bilo tužno kad je umrla. (Tužno je kad odlazi neko drag...) Pa i mi ćemo, kad ostarimo, primeti Ignjat, valjda u nameri da me uteši. (Nedavno je bio uznemiren činjenicom da će svi, pa i roditelji mu, umreti. Dočuo od nekog u vrtiću. Sad već filozofski prihvata tu opšteljudsku sudbu.)

Kroz pola metra snega beše prosečena uska staza, kojom se i smrt prišunjala. Celog života sam strahovala od tog trenutka i znala sam da će se desiti čim ga smetnem s uma. Čitavog prethodnog dana, kad smo već znali da je odlazak neminovan, provela sam strepeći i iščekujući: na stolici, sedeći ili ležeći kraj nje na krevetu, uglavnom ćutke, jer nekako mi se činilo besmislenim da sad išta govorim. A možda je trebalo...
Sedela sam između stola i ugašenog televizora, zureći kroz staklo na vratima u samu sebe, u minule i u predstojeće dane. S druge strane stola, njoj kraj uzglavlja, sedela je  i strpljivo čekala smrt, kao zver koja zna da joj plen neće umaći. A ona je ležala, sklopljenih očiju, takoreći čitavog tog i narednog dana. Kapci joj bejahu otežali, umorni i oči se privikavahu na podzemni mrak. Ćutale smo, osluškujući, ja vatru što pucketa, ona davno umrle srodnike što su je mamili kroz skrivene onostrane hodnike. 

Ne ideš za Beograd, upita, ne otvarajući oči.
Ne, rekoh, još uvek ljuta na sudbu što mi menja planove i izlaže me bolu, ljuta čak pomalo i na nju. I pametno, reče ona, šta ćeš, hladno je!
Ćutala sam. Znala sam da voli kad sam pored nje i oseća se nesigurno kad odlazim ma kud. A znala sam i šta sad čekamo i da na svetu ništa nije preče. Najradije bih pobegla, da se ikud moglo. Ali bila sam joj potrebna, morala sam da joj se nađem i u poslednjem trenu.
Morala sam da potiskujem jad, da zadržavam suze i gušim jecaje, kako joj ne bih otežavala taj prelazak iz sveta u svet. Pamtila sam njene priče o tome kako se samrtnici ne mogu rastati s dušom dok bližnji nad njima plaču. Kad je prvi put pokušala da ode, osetivši da je svečana tišina, koju smo poštovali moji roditelji i ja, zgodna prilika, vrisnula sam nesvesno, zaplakala, kao da je moguće prekrojiti sudbinu. I ona se vratila s neznanih drumova, ali se, sem na taj jedan trenutak, više nije budila. 

Sebično bi bilo da je odgovaram (onako kako je ona pokušavala mene da zadrži svaki put kad sam odlazila na more), da je vučem i molim... Ostani, da me ne boli! Ko će me slati u štalu po jaja? Kome ću podgrevati večeru? Ostani! Seti se kako smo zajedno išle na pijac, jer ti nisi mogla sama tako slabovida i s teškom korpom, a mene je bilo stid da umesto tebe prodajem. Seti se kako smo kod Rumuna kupile ona tri metalna čančića, s cvetovima i sa zekom... (Iz jednog  i danas najradije jedem.) Kako smo hranile sirote mačiće i kantarionom lečile ranu na glavi ćurke... Ostani! Seti se kako smo zajedno zalivale papriku i kupus, kako sam pune kante povrća kući nosila, da tebe odmenim. Činila sam to da mi dugo traješ. Ne ostavljaj me! Mnogo će me boleti... Ona šerpica koju si davno donela iz Vrnjačke Banje, u koju ti više neću servirati malene obroke... Zelena zavesa u sobi iza koje više nijednog proleća nećeš izviriti...

Ne odlazi! Čekaj, kud ćeš tako sama? Ti ne vidiš! A na tim nepoznatim stepenicama niko ti nije iscrtao žutu liniju, pašćeš... Kuda ćeš?
Mogla sam da je zadržavam, da se s nadmoćnom prilikom u crnoj kukuljici nadvlačim, mogla sam... Radije sam preuzela veći deo patnje, da joj poslednji put olakšam. Pritajila sam se, da je ne opterećujem svojom ljubavlju, da može mirno da ode. Odlučila sam da neću suzu više pustiti kako bi ona mirno ispustila dušu. 

I otišla je pred zoru, dok rođaci i komšije bejahu u dubokom snu, ne sluteći da jedne oči neće novi dan nazreti (odavno ga nisu kroz kataraktu videle).
A ja danima plakala hraneći i pojeći kokoške, naizgled takođe ožalošćene, plakala sam tražeći jaja po gnjizdarama i brižljivo ih ređajući na kartone. Kako bi se ona radovala tome, mislila sam, i još jače plakala. Otišla je, onom uskom, nekako jezivom, stazom kroz sneg prokopanom. Sišla niz mračne stepenice, na kojima ne beše žute linije, pridržavajući se za nepoznate, hladne zidove.
A ja se još i danas s večeri katkad trgnem misleći da sam zaboravila da joj odnesem obrok. I često imam utisak da treba nekim poslom iz kuće da izađem u ono vreme kad sam je ušuškavala pod jorgan da spava. Zaboravim da sam je zauvek ušuškala u drveni kovčeg.