Sad na Božić u crkvi se, kažu, pojavila i jedna sugrađanka koju je, nakon brojnih plastičnih operacija, jedva moguće prepoznati. Čudan su nesklad takvi ljudi (ne zbog plastike, već zbog zla, koje se hirurškim putem ne da odstraniti) na takvom mestu. 

Šta li je ona u sebi bogu poručivala, kakvi li je jadi more, pitasmo se naglas. Pomozi bože, da  mi ne pukne silikon, da mi ne iscuri botoks, pretpostavi njenu molitvu prisutni gospodin, pa se svi  nasmejasmo (s gorčinom, ovom vremenu u kojem se čovek, ko zver uhvaćena u zamku, svim silama starosti otima, a sve više gubi sebe).

I nije problem da se zabludeli crkvi obrate, već što kakvi u nju uđu, takvi i izađu. Odlaze tamo ne s iskrenim pokajanjem i željom za promenom, već ako bi mogli kakav dil s Gospodom da načine.

Svako vreme svoje breme nosi; nek si i tona silikona, ali Bog zna ko si.