На сеоским синорима у његовој Ропочеви још
се црвене глогови и шумори старо јасење, посађено да се земља у јаруге
не осипа, а оног што их је садио одавно
нема (у иловачи јасен се не прима и земља се зачас опучи, да се с
равнодушним треском на дрвени сандук сручи). Волео је да сади дрвеће
најстарији предак којег сам, бар издаље, из дечје перспективе, упознала,
брат мога прадеде, страдалог у Другом светском рату.
Појављивао се иза тараба обраслих маховином, из сене липа и јоргована, с неизоставним шеширом, у јелеку, чакширама и опанцима. Тај стасит космајски сељак с почетка двадесетог века својом појавом, старошћу и ауторитетом изазивао је страхопоштовање. Патријархалан човек, старинског кова, након што се мом деди и четврта унука родила, дуго је, кажу, био љут што ће се оџак у кући његовог брата угасити. (А, ето, није: ја и даље покаткад ватру распирујем.)
Са собом је увек доносио некакве, за мене тајанствене, списе, па су се укућани с њим окупљали око стола и пажљиво слушали док ишчитава. Тај готово ритуал чинио се као нека свечаност, у којој сам и сама желела да учествујем. Стојећи непозвана и непримећена, прстима ослоњена о ивицу стола, којем бих се радознало примакла, инстинктивно сам осећала величину и значај приче која се над столом надвијала.
У неком тренутку стасала сам довољно да ми у сећању (можда не толико што сам их чула, колико што су их одрасли годинама цитирали) остану стихови о неминовној смрти и човековој жељи да бар успомена на њега буде брижљиво негована: „Само паз’те да ми трње на гробу не расте... већ на гробу посадите цвеће.“
Тај завет се и дан-данас помиње међу потомцима, гроб заветника вазда је уредан, а над њим, сем цвећа, расте и орах, с којег се у јесен, као оваплоћена метафора смрти, откидају и по мермерној плочи котрљају плодови, а на чијим гранама застају птице, те о лепоти живота цвркућу онима којима је занавек одузета. Наш песник почива у том идиличном окружењу, какво свака танана душа иште за посмртно боравиште.
У време кад се упокојио, беше ми десетак година. Много касније тек, кад сам већ и сама окусила сласт уметничке речи и нашла се у том уметничком вртлогу, у који ме можда баш он увукао, разумела сам потребу да с другима поделиш уметничку спознају, осећања, доживљаје... и неизбежно разочарање, на које је, међу неуким и трезвеним сељацима, морао наилазити. Верујем да су га, што из поштовања, што истински заинтересовани, слушали, али песничка душа жуди за ехом, а углавном бива озлеђена ударајући у зид неразумевања ко у чврсто замандаљену капију. Рачунам да су слушаоци, ма колико задивљени, пошто би он наново лист пресавио и турио у џеп, брзо на то заборављали и посвећивали се редовним сеоским пословима. А он је можда ноћима лежао крај празнине која је остала за животном дружбеницом (тад је, кажу, и почео да пише), усамљен и притиснут неисказивим.
Годинама пошто се прадеда упокојио, упитах се куд се дедоше ти записи. Жудела сам да сад, као одрасла, не само ишчитам та сведочанства о једном бићу, но и да им осигурам трајност.
Али авај! Стрина, коју сам опседала да те папире нађе и која се заиста трудила, једног дана ми је саопштила да су их вероватно, приликом неког сређивања куће, пребацили у магазу, где су их најпосле „изјели миши“. Очај који сам осетила због тог немара и страховитог губитка може појмити само онај који надасве цени уметничку реч и унутарње богатство људског бића. Писањем човек покушава и да надмудри коначност, да надживи самога себе, да победи смрт. Занемарујући његове писане вапаје, свесно или из пуког немара, неразумевања вредности, препуштајући књижевна дела уништењу, ми човека што жуди за вечношћу осуђујемо на краткотрајност и заборав.
Већ сам ту жал што сам закаснила донекле била потиснула, кад се једног дана иза готово истих оних нахерених тараба, из сенке липе појавила стрина, широко осмехнута, носећи у руци некакав најлонски омот и у њему старе, делом по ивицама похабане, искрзане и ужутеле старе папире. „Нашла сам“, махнула ми је том драгоценошћу пред лицем, које се и само претворило у осмех. То усхићење може појмити само онај који се и сам поезијом храни, који и сам зна колико је вредан сваки човек за се и колико су ненадокнадив губитак за свет душа и ум који с њега оду несазнати.
Истина је да је већи део написанога страдао међу оним, већ поменутим, алавим зубићима, који за књижевност и вечност пет пара не дају. Неизмеран је мој јад због свих тих неповратно изгубљених мисли, којима су испуњени мишји стомаци. Поетско биће буквално је страдало баналним чином тих малих глодара и симболично поражено првенством задовољења животних потреба, односно бахатошћу (не само њиховог) незнања према узвишеном. Али ове дволиснице, необично великог формата, делом су ме утешиле. Поготово што је на једној од њих била управо она стихована творевина у којој предак заветује потомке, па сам коначно могла да је сагледам у целости.
А на другој беше кратка, штура аутобиографија... Током Првог светског рата, кренувши за војском што се повлачила преко Албаније, био је заробљен, али је успео да побегне и поново се докопа своје Ропочеве. Приликом гранатирања Космаја страдало је и наше имање, те је многа стока изгинула, док је чељад шест дана боравила скривена у подруму... Опет сам се растужила, помишљајући шта је све остало незабележено, шта сварено у оним мишјим утробама, шта све никад нећу сазнати о прецима. Ипак, срећна сам што је бар ово мало речи избегло бездан ништавила.
Претурајући по кући у потрази за ко зна чим, стрина је из старог свекрвиног ормара извукла једну фиоку. А испод те фиоке, грчевито се приљубивши уз њено дно, шћућурене бејаху ове дволиснице, чврсто загрљене, годинама стрепећи од сваког корака који би се примакао, од сваке руке која би у фиоку била ћушнута, од сваког ко би их могао спазити и злурадо се осмехнути нечему што је напослетку долијало: „Гле, стара хартија, где се само завукла!“ До момента кад је то благо доспело у моје руке, протекло је безмало четири деценије од смрти аутора и сигурно пет од записивања. Толико је стрепело, осврћући се на све стране и дрхтећи као сужањ док ослушкује кораке џелата и пита се није ли куцнуо задњи час. Толико се потуцало по шифоњерима и нахткаснама, чамило међу шлофјанкама и губерима, скривало се под густом паучином, да би коначно одахнуло доспевши у мој заштитнички загрљај, ко одојче тек отргнуто од неког зла у мајчин.
Текстове које сам прекуцала он је писао под старост, пошто је овај свет напустила она крај које сад почива. Можда седећи крај забрана док су мирно пасле свиње (јер за овцама више није могао да трчи), зими док су жене преле, у пролеће кад се расцветају воћњаци, па сете на младост, и у јесен кад онемоћало лишће капље ко дукати жути, а човек се у њему огледа и о одласку ћути. Јер живот мине док пљеснеш дланом о длан, и човека који је у једном трену маслачак који се злати већ следећег ће часа време одувати. Можда је журно бележио између два навиљка сена које је по ливади грабио. Можда је пртећи по снегу око тора, у опанцима с каишевима чврсто стегнутим преко вунених чарапа, журио да запише нешто ваљано, па је после дуго по креденцу тражио оловку и грдио укућане што су је затурили... Песнику је вазда песма у души и он је непрестано ослушкује, чекајући да разабере поруку и страхујући да ће му мисао ишчилети пре но што је „ухвати“. Ја сам ове рукописе превела у неку модерну, електронску и штампану форму, сигурну колико то ишта у пропадљивом свету може бити.
Потресни су у својој једноставности и дирљиви стихови који откривају човекову свест о блиском крају, имплицитно жаљење за животом, који нам није занавек дат („прво цвета, а на крају вене“), и жељу да за њим остане чврст белег:
„У том гробу тишина је дуга.
Подигните спомен од мермера,
на спомену крила с обе стране,
(г)де ће славуј у зору да стане
и на њему песму да отпева --
нас да више међу вама нема.“
Деда Стево, ја ти подижем спомен, ево! Џаба крила од мермера и цветови место траве, ако ти се речи затуре и забораве.
Верујем да душа, за живота склона уметничкој речи, и тиме без мира, нађе загробни спокој тек кад зна да је неко кадар појмити проживљене осећаје и рад да сећање на њих очува. Исконска је и општељудска потреба човека да не буде заборављен, да и после смрти остави о себи траг, као ситну утеху за недосегнуту бесмртност.
Ако је све досад песничка душа мог претка неспокојна с оног света стрепела над својим мислима, напокон може да одахне, јер су, након пола века на ветрометини, пронашле уточиште у души сродној и по крви и по сензбилитету.
Ја сам „чула“, ја сам осетила, ја сам разумела, ја ћу памтити. Бадава ти да у звона лупаш, ако није срца што и од шапата уздрхти. Бадава човеку речи што напише ако нема коју душу да зањише.
Појављивао се иза тараба обраслих маховином, из сене липа и јоргована, с неизоставним шеширом, у јелеку, чакширама и опанцима. Тај стасит космајски сељак с почетка двадесетог века својом појавом, старошћу и ауторитетом изазивао је страхопоштовање. Патријархалан човек, старинског кова, након што се мом деди и четврта унука родила, дуго је, кажу, био љут што ће се оџак у кући његовог брата угасити. (А, ето, није: ја и даље покаткад ватру распирујем.)
Са собом је увек доносио некакве, за мене тајанствене, списе, па су се укућани с њим окупљали око стола и пажљиво слушали док ишчитава. Тај готово ритуал чинио се као нека свечаност, у којој сам и сама желела да учествујем. Стојећи непозвана и непримећена, прстима ослоњена о ивицу стола, којем бих се радознало примакла, инстинктивно сам осећала величину и значај приче која се над столом надвијала.
У неком тренутку стасала сам довољно да ми у сећању (можда не толико што сам их чула, колико што су их одрасли годинама цитирали) остану стихови о неминовној смрти и човековој жељи да бар успомена на њега буде брижљиво негована: „Само паз’те да ми трње на гробу не расте... већ на гробу посадите цвеће.“
Тај завет се и дан-данас помиње међу потомцима, гроб заветника вазда је уредан, а над њим, сем цвећа, расте и орах, с којег се у јесен, као оваплоћена метафора смрти, откидају и по мермерној плочи котрљају плодови, а на чијим гранама застају птице, те о лепоти живота цвркућу онима којима је занавек одузета. Наш песник почива у том идиличном окружењу, какво свака танана душа иште за посмртно боравиште.
У време кад се упокојио, беше ми десетак година. Много касније тек, кад сам већ и сама окусила сласт уметничке речи и нашла се у том уметничком вртлогу, у који ме можда баш он увукао, разумела сам потребу да с другима поделиш уметничку спознају, осећања, доживљаје... и неизбежно разочарање, на које је, међу неуким и трезвеним сељацима, морао наилазити. Верујем да су га, што из поштовања, што истински заинтересовани, слушали, али песничка душа жуди за ехом, а углавном бива озлеђена ударајући у зид неразумевања ко у чврсто замандаљену капију. Рачунам да су слушаоци, ма колико задивљени, пошто би он наново лист пресавио и турио у џеп, брзо на то заборављали и посвећивали се редовним сеоским пословима. А он је можда ноћима лежао крај празнине која је остала за животном дружбеницом (тад је, кажу, и почео да пише), усамљен и притиснут неисказивим.
Годинама пошто се прадеда упокојио, упитах се куд се дедоше ти записи. Жудела сам да сад, као одрасла, не само ишчитам та сведочанства о једном бићу, но и да им осигурам трајност.
Али авај! Стрина, коју сам опседала да те папире нађе и која се заиста трудила, једног дана ми је саопштила да су их вероватно, приликом неког сређивања куће, пребацили у магазу, где су их најпосле „изјели миши“. Очај који сам осетила због тог немара и страховитог губитка може појмити само онај који надасве цени уметничку реч и унутарње богатство људског бића. Писањем човек покушава и да надмудри коначност, да надживи самога себе, да победи смрт. Занемарујући његове писане вапаје, свесно или из пуког немара, неразумевања вредности, препуштајући књижевна дела уништењу, ми човека што жуди за вечношћу осуђујемо на краткотрајност и заборав.
Већ сам ту жал што сам закаснила донекле била потиснула, кад се једног дана иза готово истих оних нахерених тараба, из сенке липе појавила стрина, широко осмехнута, носећи у руци некакав најлонски омот и у њему старе, делом по ивицама похабане, искрзане и ужутеле старе папире. „Нашла сам“, махнула ми је том драгоценошћу пред лицем, које се и само претворило у осмех. То усхићење може појмити само онај који се и сам поезијом храни, који и сам зна колико је вредан сваки човек за се и колико су ненадокнадив губитак за свет душа и ум који с њега оду несазнати.
Истина је да је већи део написанога страдао међу оним, већ поменутим, алавим зубићима, који за књижевност и вечност пет пара не дају. Неизмеран је мој јад због свих тих неповратно изгубљених мисли, којима су испуњени мишји стомаци. Поетско биће буквално је страдало баналним чином тих малих глодара и симболично поражено првенством задовољења животних потреба, односно бахатошћу (не само њиховог) незнања према узвишеном. Али ове дволиснице, необично великог формата, делом су ме утешиле. Поготово што је на једној од њих била управо она стихована творевина у којој предак заветује потомке, па сам коначно могла да је сагледам у целости.
А на другој беше кратка, штура аутобиографија... Током Првог светског рата, кренувши за војском што се повлачила преко Албаније, био је заробљен, али је успео да побегне и поново се докопа своје Ропочеве. Приликом гранатирања Космаја страдало је и наше имање, те је многа стока изгинула, док је чељад шест дана боравила скривена у подруму... Опет сам се растужила, помишљајући шта је све остало незабележено, шта сварено у оним мишјим утробама, шта све никад нећу сазнати о прецима. Ипак, срећна сам што је бар ово мало речи избегло бездан ништавила.
Претурајући по кући у потрази за ко зна чим, стрина је из старог свекрвиног ормара извукла једну фиоку. А испод те фиоке, грчевито се приљубивши уз њено дно, шћућурене бејаху ове дволиснице, чврсто загрљене, годинама стрепећи од сваког корака који би се примакао, од сваке руке која би у фиоку била ћушнута, од сваког ко би их могао спазити и злурадо се осмехнути нечему што је напослетку долијало: „Гле, стара хартија, где се само завукла!“ До момента кад је то благо доспело у моје руке, протекло је безмало четири деценије од смрти аутора и сигурно пет од записивања. Толико је стрепело, осврћући се на све стране и дрхтећи као сужањ док ослушкује кораке џелата и пита се није ли куцнуо задњи час. Толико се потуцало по шифоњерима и нахткаснама, чамило међу шлофјанкама и губерима, скривало се под густом паучином, да би коначно одахнуло доспевши у мој заштитнички загрљај, ко одојче тек отргнуто од неког зла у мајчин.
Текстове које сам прекуцала он је писао под старост, пошто је овај свет напустила она крај које сад почива. Можда седећи крај забрана док су мирно пасле свиње (јер за овцама више није могао да трчи), зими док су жене преле, у пролеће кад се расцветају воћњаци, па сете на младост, и у јесен кад онемоћало лишће капље ко дукати жути, а човек се у њему огледа и о одласку ћути. Јер живот мине док пљеснеш дланом о длан, и човека који је у једном трену маслачак који се злати већ следећег ће часа време одувати. Можда је журно бележио између два навиљка сена које је по ливади грабио. Можда је пртећи по снегу око тора, у опанцима с каишевима чврсто стегнутим преко вунених чарапа, журио да запише нешто ваљано, па је после дуго по креденцу тражио оловку и грдио укућане што су је затурили... Песнику је вазда песма у души и он је непрестано ослушкује, чекајући да разабере поруку и страхујући да ће му мисао ишчилети пре но што је „ухвати“. Ја сам ове рукописе превела у неку модерну, електронску и штампану форму, сигурну колико то ишта у пропадљивом свету може бити.
Потресни су у својој једноставности и дирљиви стихови који откривају човекову свест о блиском крају, имплицитно жаљење за животом, који нам није занавек дат („прво цвета, а на крају вене“), и жељу да за њим остане чврст белег:
„У том гробу тишина је дуга.
Подигните спомен од мермера,
на спомену крила с обе стране,
(г)де ће славуј у зору да стане
и на њему песму да отпева --
нас да више међу вама нема.“
Деда Стево, ја ти подижем спомен, ево! Џаба крила од мермера и цветови место траве, ако ти се речи затуре и забораве.
Верујем да душа, за живота склона уметничкој речи, и тиме без мира, нађе загробни спокој тек кад зна да је неко кадар појмити проживљене осећаје и рад да сећање на њих очува. Исконска је и општељудска потреба човека да не буде заборављен, да и после смрти остави о себи траг, као ситну утеху за недосегнуту бесмртност.
Ако је све досад песничка душа мог претка неспокојна с оног света стрепела над својим мислима, напокон може да одахне, јер су, након пола века на ветрометини, пронашле уточиште у души сродној и по крви и по сензбилитету.
Ја сам „чула“, ја сам осетила, ја сам разумела, ја ћу памтити. Бадава ти да у звона лупаш, ако није срца што и од шапата уздрхти. Бадава човеку речи што напише ако нема коју душу да зањише.
Нема коментара:
Постави коментар