Kad god sam gdegod u sobi ostavila lonče ili čašu s vodom, nikad se nije desilo da to slučajno ne odalamim rukom ili šutnem   nogom, pa više štete (i poplave) nego koristi (jer sam ja sirota, nesrećna devojka; ja bosiljak sejem, meni... se voda razliva po podu... ko da nemam pametnija posla no da brišem). Tad obavezno opsujem sudbu kletu.
Isto tako ako majka gde na pod spusti koju lončanju (od onih za pola kace kupusa ili trista sarmi), a ja ne upalim svetlo, nepogrešivo nabasam na nj i zveknem nogom, od čega poklopac, usred noći, strahovito zatrešti i stropošta se na pod, a ja opsujem (jer sam ja sirota, nesrećna devojka; kad po podu hodam, ja ne slutim lonac, ko mi da će sudba na stradanja slična da mi stavi konac).
I tako, život je moj čas prosuta voda, čas zvečeći lonac.