Piški kobajagi

Sedela sam za stolom, a Staša najednom povika: ocu pickim, ocu pickim (da prazni bešiku, ako ne razume kogod). Pohitam s njom u naručju niz brojne stepenike, kako bih joj našla mamu, jer ja u ve-ce ne mogu da je nosim sa suknjom koja se vuče po podu. Kad je nađosmo kraj auta, sesra reče: Pa nek piški tu! Pazi stvarno, ja se toga nisam setila. Svučem Stašu i uhvatim je onako kao da sedi na mojim rukama i čekam... Staša, hoćeš da piškiš? Nema pola sata kako je to već obavila. Mhm, odgovara. Nakon nekoliko trenutaka pitam: Piškiš? A ona će: Mhm, ššššš... Nevaljalice mala, prekorih je, lagala si. Piškila samo verbalno i onomatopejski. Pa kobajagi, kobajagi, pokuša ona da me odobrovolji i objasni mi svoj postupak.
Mada ja svakako razumem. U sali je gužva i glasna muzika. Sva deca žele da se dokopaju izlaza i dvorišta. A odrasli to brane. Zato deca moraju da se dovijaju kako znaju i umeju. I da piške kad im se ne piški, makar kobajagi.