Oj golube

Neobično, ali svi moji sestrići još u ranom detinjstvu imali su istančan ukus za muziku i voleli izvorne pesme. 

Matija je kao sasvim mali (s jedva nešto više od godinu dana) padao u sevdah uz Tošetovo izvođenje "Mooj dilbeeereee". Nedavno sam najstarije sestričine učila da pevaju Jovano, Jovanke. Maša na svim porodičnim slavljima već dve godine, sve bolje, peva Kosovske božure... A Staša tu istu naručuje kao uspavanku. Šta ćeš da ti pevam? Hej, dagi, dagi, odgovara kao iz topa, jedva vireći kroz spuštene kapke. Nedavno smo bili u kupovini, a ona po radnjama na sav glas pevala, zaneseno: Hejj, daagi, daagi, bodzurove caadi, jaa cu vodu, Ha ti kojeen, nek izniku m(l)aadii...
Danas prilegosmo ne bi li ona odspavala sat-dva, kako je uobičajeno, poslepodne, ali se raspevasmo. Oj goluuuubee, mooj goluubeeee, nee paadaaaaj mi naa maalinee (baš me ponele emocije, a i slušateljka, videh, zadivljena)... A onda i Staša: Oj goluuuubee, mooj goluubeeee, nee paadaaaaj mi na pamet. Zacerekah se. Ca se smejes, zbuni se ona, pa pevamo. Smejem se što si tako slatka. (I što su jake te frazeološke spone.) 

A možda ti je i bolja ta varijanta: ne pada ti na pamet i mirna ti glava!