Ona ima tek osamnaest. Ja neku dec... ovaj, godinu više. Ja se zavalila na jastuk i blenem u laptop. A ona se vratila se iz grada, pa se i sama izvrte na mom krevetu. Neke je muke muče, pa ćaskamo, ne bismo li našle prihvatljivo rešenje.
Priča nam se nekako ote i skrete u drugom pravcu, muzičkom. Pomenu mi nekog, tobože poznatog, pevača. Nikad nisam čula, rekoh. Pa kad ne slušaš tu muziku, odvrati ona. Koju to, šta peva? Ona poče da muca. Pa koji pravac, pitam. Od Borče ka Krnjači (a nemam pojma gde je ma koja), odgovaram i cerekam se samoj sebi. Daj da vidim koji je, požurih da ukucam na Guglu. I na prvoj slici još na nešto liči. Valjda bio mlađi i vitkiji. A na nekima podgojen, s obrvama ko u majmuna. Ni ja ga ne bih pogledala (a duplo sam starija), rekoh. A Saša Kovačević je lep, primeti ona. Paa... možda je lep, ali... nekakoo... nije mi muževan. A tebi znači mora da bude kao od brega odvaljen, upita tinejdžerka. Još mlada, pa ne pojmi baš pojam muževnosti kako treba. Previše mi je nekako nežan, ženskast, objasnih. Takav muškarac na mene ne ostavlja utisak. Ko da neki ostavlja! Verovatno isto pomisli i ona, te upita: Jesi li ti nekad na ulici videla nekog muškarca da ti se svidi? Jaa? Ne! (Na ulici nisam. Kako pita -- tako odgovaram. Vešta sam u izvrdavanju.) Mogu da primetim mušku lepotu kao estetsku činjenicu, da uvidim da je muškarac lep, ali... šta to mene briga, nijedan me ne privlači.
Da nisi lezbejka, prošapta, kroz slabašan osmeh, moja sestričina, očito strepeći od odgovora. (Kuku meni, bolje da pazim šta pričam i ne budem sasvim iskrena, inače će me tako etiketirati.) Nisam, iskliberih se. A njoj pade kamen sa srca.
Ni žene me ne privlače, možeš celoj familiji to da kažeš, dodadoh. Ko zna koliko njih mirno da spava ne može misleći da se na žene ložim, o bože. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, nema treće(g). Ko ne voli muškarce -- mora žene da voli. A, iskreno, i za jedne i za druge mene uvo boli.
Priča nam se nekako ote i skrete u drugom pravcu, muzičkom. Pomenu mi nekog, tobože poznatog, pevača. Nikad nisam čula, rekoh. Pa kad ne slušaš tu muziku, odvrati ona. Koju to, šta peva? Ona poče da muca. Pa koji pravac, pitam. Od Borče ka Krnjači (a nemam pojma gde je ma koja), odgovaram i cerekam se samoj sebi. Daj da vidim koji je, požurih da ukucam na Guglu. I na prvoj slici još na nešto liči. Valjda bio mlađi i vitkiji. A na nekima podgojen, s obrvama ko u majmuna. Ni ja ga ne bih pogledala (a duplo sam starija), rekoh. A Saša Kovačević je lep, primeti ona. Paa... možda je lep, ali... nekakoo... nije mi muževan. A tebi znači mora da bude kao od brega odvaljen, upita tinejdžerka. Još mlada, pa ne pojmi baš pojam muževnosti kako treba. Previše mi je nekako nežan, ženskast, objasnih. Takav muškarac na mene ne ostavlja utisak. Ko da neki ostavlja! Verovatno isto pomisli i ona, te upita: Jesi li ti nekad na ulici videla nekog muškarca da ti se svidi? Jaa? Ne! (Na ulici nisam. Kako pita -- tako odgovaram. Vešta sam u izvrdavanju.) Mogu da primetim mušku lepotu kao estetsku činjenicu, da uvidim da je muškarac lep, ali... šta to mene briga, nijedan me ne privlači.
Da nisi lezbejka, prošapta, kroz slabašan osmeh, moja sestričina, očito strepeći od odgovora. (Kuku meni, bolje da pazim šta pričam i ne budem sasvim iskrena, inače će me tako etiketirati.) Nisam, iskliberih se. A njoj pade kamen sa srca.
Ni žene me ne privlače, možeš celoj familiji to da kažeš, dodadoh. Ko zna koliko njih mirno da spava ne može misleći da se na žene ložim, o bože. Ako nisi sa nama, onda si protiv nas, nema treće(g). Ko ne voli muškarce -- mora žene da voli. A, iskreno, i za jedne i za druge mene uvo boli.
Нема коментара:
Постави коментар