Kako čovek može da se obruka sasvim neočekivano. Ima ljudi koji strogo paze kakve gaće oblače (da nije na njima iskrsla kakva rupica, da se nisu rašile, da nije belo požutelo i sl.) za slučaj da ih tog dana zvekne autobus, pa dospeju u bolnicu (a tamo rendgen, skener, injekcije, previjanje... sto očiju uprto u te). Nikad ne znaš gde će te put odvesti; navuci gaće "zdrave i prave" (da si spreman za zadnji čas), pa kapu nakrivi.
Elem, ja se već danima ujutru oblačim u mraku, da ne probudim mačiće. Ne pitajte, jedva nešto sklopim i ne biram mnogo. Tako jutros zgrabih prve nazuvice na koje nabasah. Beličaste, oivičene roze tračicom, slagale mi se. Nemam pojma čije su (Miine, Mašine...), znam samo da moje nisu i da mi bejahu taman. A kad se nešto kasnije u jednoj radnji (za prodaju odeće, srećom) izuh, imala sam šta i da vidim: na obe čarape "krompirići" izvirili. Kuku, pa ja to jutros nit sam videla nit sam gledala. Iskreno, nisam ni očekivala.
I šta sad kad bi me zveknuo autobus? Dospem u mrtvačnicu, a onda krene glas od usta do usta, od patologa do sestre, od sestre do čistačice, od čistačice do čistačice: čarape joj bile pocepane, c-c-c!
Morala sam ceo dan pažljivo da prelazim ulicu jer točkovi se vrte ukrug, vrte ukrug, vrte ukrug... a čarape mi bušne.