Мајка ми се разболела. А треба јести. Дакле, ступих у кухињу (одају у којој обично проводим онолико времена колико је потребно да натрпам храну у тањир) и кретох редом.
Прво да видимо чиме све располажемо. Имамо говеђу коцку за супу, имамо резанце... Одлично, ето супе! Налих воду у лонац да проври. А за то време, носећи зелену ванглицу у руци, упутих се у јагоде.
Берем, берем, махом полузреле. Ова киша што сваки час пада тера моје јагоде да труле. И ово сунце које слабо греје не да им да сазру. Добро, шта је -- ту је, јешћемо и ове розикасте, неће црева да нам провале.
Кад сам већ у башти, бацих поглед уоколо. Аа, ево зелене салате, могли бисмо то уз слани пиринач. Чим супа проври (само је малчице искипела), пиринач ступи на сцену, тј, ринглу. Док се пиринач кувао (и он је тек двапут покушао да прескочи зид шерпе), замесила сам интегралне крекере. А кад сам крекере испекла и зачинила салату, остаде још само да узварим и укиселим млеко. Први пут сам то моје омиљено јело справила. Мајка је, додуше, сваки час морала да одговара на моја питања. (И проклињала болест која ју је салетела.) Ко пита -- не скита, а и кува ко матор! Кад ставим коцку, у хладну воду или кад проври? Кад продинстам лук и шаргарепу, сипам пиринач? Чекам да се млеко прво охлади? Је ли добро овако? (Принесох јој шерпу с млеком до кревета.) У чорбалук прво ставим кашичицу шећера, а? А павлаку разредим млеком, па сјединим с оним у чорбалуку? И сад? Аха, поклопим чорбалук тањиром, па га ушушкам, рецимо у карирано ћебе. Али тањир ми се ритну, ћебе се замочи. Е, ставићу ја преко и ову ванглу, таман је, па ћебе преко. Тако, сад му нема мрдања. Још да препечем кришку хлеба, да се наждерем ко човек, па на спавањац.
Ретко уђем у кухињу, али кад се примакнем шпорету, сатима се не одмичем -- умало јадник не издахне. А што сам скувала онај пиринач (с колико мало уља моја мајка не би веровала, а ни отац, да зна, не би окусио), па прсте да поједеш (кад испразниш шерпу). Свака ми част (хвалим саму себе кад нико други неће), могу да се удајем. Мислим, не могу баш вечерас (шта сте потрчали?), пала сам с ногу (а ни плава хаљина ми још није готова, да занемаримо што је за дугу прилику намењена). /Једино ако ће младожења све време да ме носи... а сумњам да би то имало благотоворно дејство на његову кичму. Треба, мученик, да ми се ушине на по пута до олтара, па оде маст у пропаст... а ја остах да сплићем беле кике./
Кад сам већ у башти, бацих поглед уоколо. Аа, ево зелене салате, могли бисмо то уз слани пиринач. Чим супа проври (само је малчице искипела), пиринач ступи на сцену, тј, ринглу. Док се пиринач кувао (и он је тек двапут покушао да прескочи зид шерпе), замесила сам интегралне крекере. А кад сам крекере испекла и зачинила салату, остаде још само да узварим и укиселим млеко. Први пут сам то моје омиљено јело справила. Мајка је, додуше, сваки час морала да одговара на моја питања. (И проклињала болест која ју је салетела.) Ко пита -- не скита, а и кува ко матор! Кад ставим коцку, у хладну воду или кад проври? Кад продинстам лук и шаргарепу, сипам пиринач? Чекам да се млеко прво охлади? Је ли добро овако? (Принесох јој шерпу с млеком до кревета.) У чорбалук прво ставим кашичицу шећера, а? А павлаку разредим млеком, па сјединим с оним у чорбалуку? И сад? Аха, поклопим чорбалук тањиром, па га ушушкам, рецимо у карирано ћебе. Али тањир ми се ритну, ћебе се замочи. Е, ставићу ја преко и ову ванглу, таман је, па ћебе преко. Тако, сад му нема мрдања. Још да препечем кришку хлеба, да се наждерем ко човек, па на спавањац.
Ретко уђем у кухињу, али кад се примакнем шпорету, сатима се не одмичем -- умало јадник не издахне. А што сам скувала онај пиринач (с колико мало уља моја мајка не би веровала, а ни отац, да зна, не би окусио), па прсте да поједеш (кад испразниш шерпу). Свака ми част (хвалим саму себе кад нико други неће), могу да се удајем. Мислим, не могу баш вечерас (шта сте потрчали?), пала сам с ногу (а ни плава хаљина ми још није готова, да занемаримо што је за дугу прилику намењена). /Једино ако ће младожења све време да ме носи... а сумњам да би то имало благотоворно дејство на његову кичму. Треба, мученик, да ми се ушине на по пута до олтара, па оде маст у пропаст... а ја остах да сплићем беле кике./
Најела сам се као прасе (баш да не кажем крмача). Зло да ми мајка дуго и често болује, зло да ја често и много кувам - учетвртила бих се. Kад се ја латим варјаче, у кухињи сатима крчка (покаткад кипи), а мајка само што не заплаче (због риме, а и што јој дозлогрдим запиткујући).
Нема коментара:
Постави коментар