Кад год одемо у неки од ових модерних тржних центара (где ујутру уђеш, па сатима бео дан не видиш), ја се чудом чудим (најпре по оним гаражама без краја и мени разумљивог путоказа).
Никад немам појма где смо се паркирали, не памтим то. И никад немам појма где је улаз/излаз ни како да га нађем. Не памтим, и не трудим се да упамтим. Делом и због тога што знам да мој зет све то одлично зна. /Ја се у простору сналазим као и у времену, па сад ви видите колико сам изгубљена./
Да ме неко, рекох данас кад смо се вратили у гаражу и упутили колима (мислим, зет се упутио колима, а сестра и ја за њим), ујутру убаци у гаражу и остави ме да тражим излаз (рецимо да то буде неки ријалити), остала бих тамо вечно затурена (сем ако би неко решио да ме потражи... а што би неко био толико луд и који ћу му андрак). Да с аута скину таблицу (и сакрију из њега Сташине играчке, Машин ранац, Игњатову дуксерицу...), ни ауто никад не бих препознала.
Ето, ако неко реши да ме се отараси, зна шта му је чинити.
Да ме неко, рекох данас кад смо се вратили у гаражу и упутили колима (мислим, зет се упутио колима, а сестра и ја за њим), ујутру убаци у гаражу и остави ме да тражим излаз (рецимо да то буде неки ријалити), остала бих тамо вечно затурена (сем ако би неко решио да ме потражи... а што би неко био толико луд и који ћу му андрак). Да с аута скину таблицу (и сакрију из њега Сташине играчке, Машин ранац, Игњатову дуксерицу...), ни ауто никад не бих препознала.
Ето, ако неко реши да ме се отараси, зна шта му је чинити.
Нема коментара:
Постави коментар