Кад бисте могли да бирате тетку, ваљало би да узмете неку хитру и окретну, креативну и толерантну, детињасту и игри склону... као ја.
Данас сам с Машом провела неких пола сата у парку. Она је испрва скакала с пењалице, а моја улога је била да (дајући јој упутства, те придржавајући и усмеравајући где треба) тај скок чиним што безбеднијим. Потом је, испрва опет уз моју помоћ (једна од улога тетке је да увек буде при руци и пружа подршку дечјим подвизима), почела да се преврће преко шипке, па је и мене позвала да јој се придружим. Мамило ме то баш, морам признати (и нисам се дуго нећкала). Али ме мало беше страх, више од неуспеха (пре свега, хоћу ли уопште моћи довољно да поскочим) но од повреда.
Коначно стиснух петљу (ко да ћу скакати с литице, а не преко шипке високе метар и двадесет, одока). И освртох се око себе да видим гледа ли ко. Не што ме (јер није) срамота због година, већ што не знам како ћу то све извести (да се не обрукам!). И превртох се једном, ко у неком бунилу, не стигох ни да осетим занос. И преврнух се други и трећи пут. И то како треба, ваљано. Од тога се бар насмејах слатко. А није да и занос нисам осетила. И ко зна докле бих се тако превртала да нам за неких пет минута није кретао аутобус.
Сад нисам сигурна да ће Маша бити прва која ће инсистирати да идемо у парк, а нарочито да се преврћемо. /Али сам сигурна да ми је баш то превртање узроковало упалу плећки и пазушног дела. Трипут се преврнула и упалу мишића зарадила -- ал' ми је кондиција! Обрадовала сам се кад малопре чух да и Машу боле ноге. Дакле, упала мишића не мари за године (па ми сместа лакше паде), једнако погађа и сестричине и тетке./
Данас сам с Машом провела неких пола сата у парку. Она је испрва скакала с пењалице, а моја улога је била да (дајући јој упутства, те придржавајући и усмеравајући где треба) тај скок чиним што безбеднијим. Потом је, испрва опет уз моју помоћ (једна од улога тетке је да увек буде при руци и пружа подршку дечјим подвизима), почела да се преврће преко шипке, па је и мене позвала да јој се придружим. Мамило ме то баш, морам признати (и нисам се дуго нећкала). Али ме мало беше страх, више од неуспеха (пре свега, хоћу ли уопште моћи довољно да поскочим) но од повреда.
Коначно стиснух петљу (ко да ћу скакати с литице, а не преко шипке високе метар и двадесет, одока). И освртох се око себе да видим гледа ли ко. Не што ме (јер није) срамота због година, већ што не знам како ћу то све извести (да се не обрукам!). И превртох се једном, ко у неком бунилу, не стигох ни да осетим занос. И преврнух се други и трећи пут. И то како треба, ваљано. Од тога се бар насмејах слатко. А није да и занос нисам осетила. И ко зна докле бих се тако превртала да нам за неких пет минута није кретао аутобус.
Сад нисам сигурна да ће Маша бити прва која ће инсистирати да идемо у парк, а нарочито да се преврћемо. /Али сам сигурна да ми је баш то превртање узроковало упалу плећки и пазушног дела. Трипут се преврнула и упалу мишића зарадила -- ал' ми је кондиција! Обрадовала сам се кад малопре чух да и Машу боле ноге. Дакле, упала мишића не мари за године (па ми сместа лакше паде), једнако погађа и сестричине и тетке./
Нема коментара:
Постави коментар