Има неколико дана како сам у соби осетила задах неке стрвине. На моменте само, отприлике кад прођем средином собе, то ме запахне. Померала сам кревет, подизала, завиривала на све стране, њушкала, и ништа. Шта ли то може бити, питала сам укућане, и, док су они слегали раменима, сама одговарала. Миш? Пацов? Бубашваба? Закључила сам да кличина смрада отприлике одговара омалом, рецимо мишјем, лешу. Али откуд он (ниједне нам мачке већ данима нема), ко га је донео и где га је ћушнуо?
Излуђивало ме што не знам шта ми се (и где) надомак кревета распада. Уведем мајку у собу, питам (надајући се чуду, изненадном разоткривању те смрдљиве мистерије): да ли осећаш? Не. Уведем оца, осећаш ли нешто, питам. Не осећа ништа. Нико сем мене не осећа, а и ја само на одређеном месту и одређеној висини.
Оставим прозор отворен читавог дана (ко да ће проблем волшебно испарити), а кад се увече вратим, иста мука ме сачека (и збрчка ми нос).
И чим сам у прозору зачула зунзару, обрадовала сам јој се, ко никад пре. Знала сам да ће ме она одвести до тајанственог извора непријатног мириса (такозваног смрада), како би рекао мој наставник хемије. Док сам нешто касније (пошто се зунзара у соби одомаћила и похрлила извору задовољства) изврнута на кревету разговарала телефоном са сестром, мушица зазуја у регалу. Ааа, ту си, дакле. Ноћас ми је и било пало на памет, па сам заборавила: да нису јаја (стоје од Великог петка, а нека су била и полупана)? Мислим, та јаја су у виду глава лутака које сам ја начинила стајала месец дана на полици, тик до књига. Приђох одмах и поњуших оно за које сам знала да је излупано. И ево га: хах, ту си, погани лешу од миша! Лав и Златокоса сместа су изнесени на терасу.
Неколико сати касније случај ме (благословен био) нанесе до тог кобног места и на полици спазих мноштво неких жућкастих ситних кончића, бога питај чега... са неког биља. Хм, сигурно је то, кад је ветар дунуо, улетело кроз прозор, али како је успело чак довде и што се баш све само ту сместило? Оног тренутка кад спустих прст на једну жућкасту мрву (да утврдим текстуру, 'бем ти радозналост), нека друга се мало маче. Аааа, па то су, па то суу... намах ми се склопише све коцкице ( и диже ми се од ужаса коса на глави -- не подносим црве ни у трешњама, а ногама и рукама ћу копати и у гробу да им умакнем). Кукуу, кукуууу, кукуууу, отрчах на терасу с преостале две лутке, не престајући да кукам. Онда отрчах по усисивач (е шта све нећу доживети, и усисивачу да се радујем, и усисивачем да рукујем)... Мајку ли вам гадну, запамтићете кад сте се усудили међу моје књиге да се распршите. /Мајка је после рекла: па они ће сви да измиле! А неће, надам се да су се погушили од оне прашине која их је у усисивачу салетела -- и над попом има поп).
Најпре сам подизала по неколико књига и вирила под њих, да видим докле су ти скотови зашли, а онда ми пуче филм и повадих све књиге те их, у неколико гомила, поређах по поду. Чим сутра нађем кутије, имам у њих да их потрпам. /Полице ћу оставити готово празне. Гуше ме сви предмети у соби. Лепо људи за све (ма како негативно било) кажу: ко зна зашто је то добро. Да се све није збило како се збило, ко зна докле бих се осећала стешњена мноштвом предмета у соби, свим што ме визуелно саплитало и оптерећивало, те ме ометало у фокусирању на мој тренутни кључни циљ./
Међутим, онда се појави нов проблем. Нешто је у ормару, тако ми се чинило, крцкало, лупкало... Јао, шта је сад, каква напаст, и откуд?
Дођите, нешто лупа, не знам шта је... Тата, дођи (ти си домаћин, мушко си, глава породице -- твоје је да се први суочиш и супротставиш опасности). Он гунђа (не воли, све и да ми живот виси о концу, кад га одвлачим од телевизора), али дође. Слушај! Бла, бла, бла, блаа, шта да слушам? Јел чујеш нешто? Не чујем ништа, каже он. Па кад би престао да говориш, чуо би.
Позовем мајку. Слушај, јел чујеш нешто? Она се тобоже притајила, ослушкује. Не, каже. Јаоо, зацвилех, не миришете, не чујете, с ким ја живииим! Она се смеје. А нешто и даље лупка. Коначно је чула. Али појма нема шта је. Миш, каже. А мачке ни од корова. Како се то појавило баш сад кад сам усисавала црве, питам. Можда имају неког осветника? Нађите га, или ја овде нећу да спавам.
Можда је змија, рече мој отац. Каква змија, обрецну се мајка, шта лупаш. Каква, брецнух се и ја. Онаква као што лежи данима, разјапљених уста, у каналу на кривини (оздо жута, одозго црна; Игњат, Маша, Сташа и ја ишли смо да је видимо више пута)?
Јаоо, ја не смем да спавам. Како се мајка примаче регалу и науми да отвори нека врата, ја се попех на кревет, ишчекујући да отуд рипи неко чудовиште. Нее, не отварај, стрепела сам од немани која би могла да искочи. Зови тату да га (тог неименованог и неидентфикованог, а бучног, уљеза) ухвати. А тату боли брига, и то боли људски (то је, при крају седме деценије, најозбиљнији здравствени проблем овог човека).
У оном лудилу, дограбим стари телевизор (да мало расклоним и истерам незнаног галамџију на чистину) и однесем га у стару кућу. Неко време се не чу ништа, а онда опет поче да лупка. Мајка дође, ослушну и коначно утврди да кабл (који беше укључен у штекдозну) помало попушта и увлачи се у усисивач. Отуда та чудна лупа.
Ух, спаде ми камен са срца. Већ сам се била уплашила да ми је соба уклета.
Излуђивало ме што не знам шта ми се (и где) надомак кревета распада. Уведем мајку у собу, питам (надајући се чуду, изненадном разоткривању те смрдљиве мистерије): да ли осећаш? Не. Уведем оца, осећаш ли нешто, питам. Не осећа ништа. Нико сем мене не осећа, а и ја само на одређеном месту и одређеној висини.
Оставим прозор отворен читавог дана (ко да ће проблем волшебно испарити), а кад се увече вратим, иста мука ме сачека (и збрчка ми нос).
И чим сам у прозору зачула зунзару, обрадовала сам јој се, ко никад пре. Знала сам да ће ме она одвести до тајанственог извора непријатног мириса (такозваног смрада), како би рекао мој наставник хемије. Док сам нешто касније (пошто се зунзара у соби одомаћила и похрлила извору задовољства) изврнута на кревету разговарала телефоном са сестром, мушица зазуја у регалу. Ааа, ту си, дакле. Ноћас ми је и било пало на памет, па сам заборавила: да нису јаја (стоје од Великог петка, а нека су била и полупана)? Мислим, та јаја су у виду глава лутака које сам ја начинила стајала месец дана на полици, тик до књига. Приђох одмах и поњуших оно за које сам знала да је излупано. И ево га: хах, ту си, погани лешу од миша! Лав и Златокоса сместа су изнесени на терасу.
Неколико сати касније случај ме (благословен био) нанесе до тог кобног места и на полици спазих мноштво неких жућкастих ситних кончића, бога питај чега... са неког биља. Хм, сигурно је то, кад је ветар дунуо, улетело кроз прозор, али како је успело чак довде и што се баш све само ту сместило? Оног тренутка кад спустих прст на једну жућкасту мрву (да утврдим текстуру, 'бем ти радозналост), нека друга се мало маче. Аааа, па то су, па то суу... намах ми се склопише све коцкице ( и диже ми се од ужаса коса на глави -- не подносим црве ни у трешњама, а ногама и рукама ћу копати и у гробу да им умакнем). Кукуу, кукуууу, кукуууу, отрчах на терасу с преостале две лутке, не престајући да кукам. Онда отрчах по усисивач (е шта све нећу доживети, и усисивачу да се радујем, и усисивачем да рукујем)... Мајку ли вам гадну, запамтићете кад сте се усудили међу моје књиге да се распршите. /Мајка је после рекла: па они ће сви да измиле! А неће, надам се да су се погушили од оне прашине која их је у усисивачу салетела -- и над попом има поп).
Најпре сам подизала по неколико књига и вирила под њих, да видим докле су ти скотови зашли, а онда ми пуче филм и повадих све књиге те их, у неколико гомила, поређах по поду. Чим сутра нађем кутије, имам у њих да их потрпам. /Полице ћу оставити готово празне. Гуше ме сви предмети у соби. Лепо људи за све (ма како негативно било) кажу: ко зна зашто је то добро. Да се све није збило како се збило, ко зна докле бих се осећала стешњена мноштвом предмета у соби, свим што ме визуелно саплитало и оптерећивало, те ме ометало у фокусирању на мој тренутни кључни циљ./
Међутим, онда се појави нов проблем. Нешто је у ормару, тако ми се чинило, крцкало, лупкало... Јао, шта је сад, каква напаст, и откуд?
Дођите, нешто лупа, не знам шта је... Тата, дођи (ти си домаћин, мушко си, глава породице -- твоје је да се први суочиш и супротставиш опасности). Он гунђа (не воли, све и да ми живот виси о концу, кад га одвлачим од телевизора), али дође. Слушај! Бла, бла, бла, блаа, шта да слушам? Јел чујеш нешто? Не чујем ништа, каже он. Па кад би престао да говориш, чуо би.
Позовем мајку. Слушај, јел чујеш нешто? Она се тобоже притајила, ослушкује. Не, каже. Јаоо, зацвилех, не миришете, не чујете, с ким ја живииим! Она се смеје. А нешто и даље лупка. Коначно је чула. Али појма нема шта је. Миш, каже. А мачке ни од корова. Како се то појавило баш сад кад сам усисавала црве, питам. Можда имају неког осветника? Нађите га, или ја овде нећу да спавам.
Можда је змија, рече мој отац. Каква змија, обрецну се мајка, шта лупаш. Каква, брецнух се и ја. Онаква као што лежи данима, разјапљених уста, у каналу на кривини (оздо жута, одозго црна; Игњат, Маша, Сташа и ја ишли смо да је видимо више пута)?
Јаоо, ја не смем да спавам. Како се мајка примаче регалу и науми да отвори нека врата, ја се попех на кревет, ишчекујући да отуд рипи неко чудовиште. Нее, не отварај, стрепела сам од немани која би могла да искочи. Зови тату да га (тог неименованог и неидентфикованог, а бучног, уљеза) ухвати. А тату боли брига, и то боли људски (то је, при крају седме деценије, најозбиљнији здравствени проблем овог човека).
У оном лудилу, дограбим стари телевизор (да мало расклоним и истерам незнаног галамџију на чистину) и однесем га у стару кућу. Неко време се не чу ништа, а онда опет поче да лупка. Мајка дође, ослушну и коначно утврди да кабл (који беше укључен у штекдозну) помало попушта и увлачи се у усисивач. Отуда та чудна лупа.
Ух, спаде ми камен са срца. Већ сам се била уплашила да ми је соба уклета.
Нема коментара:
Постави коментар