Чини ми се већ годинама како уопште не сањам. Добро, знам да сањам, али се ничег не сећам, па мислим да и не сањам.
А уочи Ускрса сањала сам како ходам по некој висини, тавану (вероватно је ирелевантно, али у оближњој просторији бејаше читаоница; не би ме чудило да сам ходала по плафону Народне библиотеке). На крају путање, а пред неким отвором (којег ссе ваљало домоћи) нагло се губило "тло" (тачније нека бетонска подлога) под ногама, не беше никаквог ослонца. Требало је добро искорачити преко амбиса, како бих се докопала сигурног стајалишта. И ја сам канила, али сам стрепела (од висине... или дубине, зависно од имагинарне тачке гледања). /Нисам сигурна колико је страх од висине само карактеристика мене сањане, а колико будне; дешавало се да поставим лотру на тераси, попнем се на таван, а после не смем да сиђем. Није страшно кад не смеш да се попнеш, већ кад си се већ попео, а не мили ти се назад./
Од тог силног страха ваљда тргнем се из сна и, онако смућена, не палећи светло, устанем, те (све пипајући ваздух, а потом и ормар, пред собом) одем до ранца да из њега ископам флашу с водом (сетила сам се да је ту, а грло ми се беше осушило од ТА пећи). Флашу напипам скоро из прве, отворим је и накренем, те се тако, пијући ко сунђер, вратим уназад, не престајући да се, још напола уснула, питам шта ли је значио онај сан (канда сам много пута сањала како се плашим висине -- то није без ничега, што би рекла моја баба), и дроснем дупетом о кревет. Додуше, то ми је само била намера, испоставило се да дроснух поред кревета -- омашила сам лежај, за који центиметар, услед чега сам се стропоштала на под и ћоше лаптопа (на поду сам га оставила пред спавање, лепо чух како тихо скикну пода мном и препадох се за његово здравље, од којег зависи и моје лично) и питом ми из флаше (или можда уста) вода пљусну по поду (и опет по несрћном лаптопу; сместа сам га отворила да се те капљице слију). Док сам се дизала (јер шта човеку друго преостаје: избаце га из ринга, а он се, ма како кљакав и тром, натраг у њега врати) и задњицом заузимала део кревета, сигурно сам и тихо опсовала (не сећам се шта, али знам да тешко подносим падове, нарочито оне који могу да науде мом рачунару).
Касније у току дана, кад већ бејах завршила све што сам хтела (и ставила икебану с перуникама на сто), попех се да у регалу нађем... сад не знам више шта, можда розе тунику. Баш сам ћаскала с Машом и како отворих врата, она се (касније сам схватила) извалише са шарке и слетеше на сто, успут ме добро ћошком звекнувши у леви длан (који ме и сад боли ко у очи). Потом омлати најближи цвет и окрњи ми лепи аранжман, те у парампарчад разби чашу и сломи црвену свећу, у њу стављену са жутим бисерима. (Управо сам то била спремила да поставим на празничну трпезу.) Неколико минута само стајах на табуреу (који користим као штуле, не бих ли се домогла горњих делова ормара) и гледах у неверици, спремна да бризнем у плач (али Маша је чекала мој потез, беше ме срамота). Ко да сам се на бога камењем гађала!
Ето шта значи сан, ето. Да ћеш имати посла с љубљеном метлом. У ствари, морала сам да посeгнeм за омраженим усисивачем (ситни комадићи стакла по поду се расули куд који, а сестрићи ми по њему радо бауљају). Није било друге: да чистим, купим срчу или да (што је мени увек драже) седнем и плачем. А бар да ми чаша беше од кристала! После би ми још остало да почупам бокоре од лала и покидам још две струне -- да о истом трошку искалим бес што младост и снага јењава.
А уочи Ускрса сањала сам како ходам по некој висини, тавану (вероватно је ирелевантно, али у оближњој просторији бејаше читаоница; не би ме чудило да сам ходала по плафону Народне библиотеке). На крају путање, а пред неким отвором (којег ссе ваљало домоћи) нагло се губило "тло" (тачније нека бетонска подлога) под ногама, не беше никаквог ослонца. Требало је добро искорачити преко амбиса, како бих се докопала сигурног стајалишта. И ја сам канила, али сам стрепела (од висине... или дубине, зависно од имагинарне тачке гледања). /Нисам сигурна колико је страх од висине само карактеристика мене сањане, а колико будне; дешавало се да поставим лотру на тераси, попнем се на таван, а после не смем да сиђем. Није страшно кад не смеш да се попнеш, већ кад си се већ попео, а не мили ти се назад./
Од тог силног страха ваљда тргнем се из сна и, онако смућена, не палећи светло, устанем, те (све пипајући ваздух, а потом и ормар, пред собом) одем до ранца да из њега ископам флашу с водом (сетила сам се да је ту, а грло ми се беше осушило од ТА пећи). Флашу напипам скоро из прве, отворим је и накренем, те се тако, пијући ко сунђер, вратим уназад, не престајући да се, још напола уснула, питам шта ли је значио онај сан (канда сам много пута сањала како се плашим висине -- то није без ничега, што би рекла моја баба), и дроснем дупетом о кревет. Додуше, то ми је само била намера, испоставило се да дроснух поред кревета -- омашила сам лежај, за који центиметар, услед чега сам се стропоштала на под и ћоше лаптопа (на поду сам га оставила пред спавање, лепо чух како тихо скикну пода мном и препадох се за његово здравље, од којег зависи и моје лично) и питом ми из флаше (или можда уста) вода пљусну по поду (и опет по несрћном лаптопу; сместа сам га отворила да се те капљице слију). Док сам се дизала (јер шта човеку друго преостаје: избаце га из ринга, а он се, ма како кљакав и тром, натраг у њега врати) и задњицом заузимала део кревета, сигурно сам и тихо опсовала (не сећам се шта, али знам да тешко подносим падове, нарочито оне који могу да науде мом рачунару).
Касније у току дана, кад већ бејах завршила све што сам хтела (и ставила икебану с перуникама на сто), попех се да у регалу нађем... сад не знам више шта, можда розе тунику. Баш сам ћаскала с Машом и како отворих врата, она се (касније сам схватила) извалише са шарке и слетеше на сто, успут ме добро ћошком звекнувши у леви длан (који ме и сад боли ко у очи). Потом омлати најближи цвет и окрњи ми лепи аранжман, те у парампарчад разби чашу и сломи црвену свећу, у њу стављену са жутим бисерима. (Управо сам то била спремила да поставим на празничну трпезу.) Неколико минута само стајах на табуреу (који користим као штуле, не бих ли се домогла горњих делова ормара) и гледах у неверици, спремна да бризнем у плач (али Маша је чекала мој потез, беше ме срамота). Ко да сам се на бога камењем гађала!
Ето шта значи сан, ето. Да ћеш имати посла с љубљеном метлом. У ствари, морала сам да посeгнeм за омраженим усисивачем (ситни комадићи стакла по поду се расули куд који, а сестрићи ми по њему радо бауљају). Није било друге: да чистим, купим срчу или да (што је мени увек драже) седнем и плачем. А бар да ми чаша беше од кристала! После би ми још остало да почупам бокоре од лала и покидам још две струне -- да о истом трошку искалим бес што младост и снага јењава.
Нема коментара:
Постави коментар