Сваадбен венац капиијуу ми краасии, моје даане деевојачкее гаасии... Маштам, бре (ено ми на капији само неко канапче, које тобоже брани Игњату да истрчи на улицу), смирите се, не збирајте сватове!

Готово сам целу песму отпевала у ове ситне сате (шта све у овоме мозгу заузима место, ни не зна човек шта све зна). Рекох, баш да видим докле ће ти стихови из мог нехотичног сећања тећи... Миила маајко, весели се и тии (што ћеш ме с грбаче и 'ране скинути)... Идем коод свеекрвее, носим јоој даарове (шта да јој носим сем честитости, ретко је то благо и било би јој драго), неекаа се ии онаа раадуује...

Нека, што да ускраћујем жени задовољство! ;)