Обећала сам јој да ту информацију нећу "злоупотребити", више пута ми је напоменула: немој о овоме да пишеш на Фејсу (ко да мени вреди причати)... /Почеће жена да ме избегава (сви ће, кад ме виде, прелазити на другу страну улице), али не могу да одолим, баш ме копка.../
Упарени вазда покушавају да спаре неспарене /што често сличи на спајање жуте и зелене чарапе (добро, ја бих тако и носила, волим да шокирам околину) или сокне и доколенице/.
Не, то није мој случај: ко би се усудио да ми икакав сусрет с потенцијалним младожењом уприличи, спознао би моју гневну, рееетко активирану, страну.
А она, толерантна и отворена за све путеве божије (не зна се којим ће стазама и богазима, можда с ногавицама пуним чичка и подераним по трњацима, банути онај који је суђен), смешка се и прихвата сва нуђена познанства. /Лепо васпитана девојка, фина и пристојна... А не ко ја, што се претварам у дивљакушу (постављам непремостиве ограде и не марим за друштвене норме и обзире) и кад ме само погледа онај који ми није по мери (не мислим на висину, већ онако свеукупно: кад привучем неког који ме не привлачи, а не устеже се да приђе).
Елем, стигосмо до поенте: једном је приликом требало да се упозна с кандидатом, који, испоставило се, канда није имао намеру да јој приђе. Ангажовањем "проводаџије" утврђен је и разлог томе снебивању: девојка беше одвише лепа, па момак проценио да је није достојан или да, и успе ли да је освоји, не би могао да је задржи. /Е вала рационалност достојна дивљења! Можда баш она штити људско срце од бола. Клониш се оног за шта мислиш да ти није доступно и мирна Бачка... и срца јуначка./
Дакле, то је? (Хм, то би било донекле утешно објашњење... што од толиких срца што воле ниједно није волело мене.) Ничега превише, лепо су говорили стари Грци. Будеш лепушкаста, па ће се за те наћи прилика (за врећу закрпа и за лонац поклопац). А не ко цура Љепосава, невеста Милића Барјактара, једина којој тај пробирач не нађе мане: зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера... Па и она је, што се уклапа у претходну причу, нељубљена скончала на путу до новог дома и љубавног гнезда. Чини се да је изузетна лепота уједно и проклетство, као да с несрећом иде руку под руку.
Знам много лепих, а неудатих и усамљених девојака. А, опет, виђам гомилу оних према којима природа није била милостива (и ко гроб ружних, да не будем лицемерна), па не само да имају мужеве (често врло наочите), но их врте око малог прста. У чему је тајна појма немам. Уосталом, треба имати на уму да се многи (можда чак већина) не узимају једино из љубави (постоје неки мотиви који су им битнији).
Упарени вазда покушавају да спаре неспарене /што често сличи на спајање жуте и зелене чарапе (добро, ја бих тако и носила, волим да шокирам околину) или сокне и доколенице/.
Не, то није мој случај: ко би се усудио да ми икакав сусрет с потенцијалним младожењом уприличи, спознао би моју гневну, рееетко активирану, страну.
А она, толерантна и отворена за све путеве божије (не зна се којим ће стазама и богазима, можда с ногавицама пуним чичка и подераним по трњацима, банути онај који је суђен), смешка се и прихвата сва нуђена познанства. /Лепо васпитана девојка, фина и пристојна... А не ко ја, што се претварам у дивљакушу (постављам непремостиве ограде и не марим за друштвене норме и обзире) и кад ме само погледа онај који ми није по мери (не мислим на висину, већ онако свеукупно: кад привучем неког који ме не привлачи, а не устеже се да приђе).
Елем, стигосмо до поенте: једном је приликом требало да се упозна с кандидатом, који, испоставило се, канда није имао намеру да јој приђе. Ангажовањем "проводаџије" утврђен је и разлог томе снебивању: девојка беше одвише лепа, па момак проценио да је није достојан или да, и успе ли да је освоји, не би могао да је задржи. /Е вала рационалност достојна дивљења! Можда баш она штити људско срце од бола. Клониш се оног за шта мислиш да ти није доступно и мирна Бачка... и срца јуначка./
Дакле, то је? (Хм, то би било донекле утешно објашњење... што од толиких срца што воле ниједно није волело мене.) Ничега превише, лепо су говорили стари Грци. Будеш лепушкаста, па ће се за те наћи прилика (за врећу закрпа и за лонац поклопац). А не ко цура Љепосава, невеста Милића Барјактара, једина којој тај пробирач не нађе мане: зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера... Па и она је, што се уклапа у претходну причу, нељубљена скончала на путу до новог дома и љубавног гнезда. Чини се да је изузетна лепота уједно и проклетство, као да с несрећом иде руку под руку.
Знам много лепих, а неудатих и усамљених девојака. А, опет, виђам гомилу оних према којима природа није била милостива (и ко гроб ружних, да не будем лицемерна), па не само да имају мужеве (често врло наочите), но их врте око малог прста. У чему је тајна појма немам. Уосталом, треба имати на уму да се многи (можда чак већина) не узимају једино из љубави (постоје неки мотиви који су им битнији).
Није све тако црно. Ако те младићи обилазе ко киша око Крагујевца, погледај се у огледалу, можда је ту одговор зашто ти ниједан не приступи. Сама си и лепа, она о којој се сања, због које се ноћима не спава и по крчмама (како да кажем кафанама, одвише је прозаично) опија, за којом у потаји и читав живот уздишу, којој се песме пишу... Мало ли је?
Нема коментара:
Постави коментар