Ију, нисмо платили!

Кад се ми разлетимо по тржном центру, по радњама и по оним одељењима... право је чудо да се не погубимо. Док отац и мајка меркају гардеробу, пробају кошуље... ја често останем пред вратима с троје деце. Троје деце, различите старосне доби, за неупућене, теже је сачувати но стадо оваца (плазма кекс који им тутнеш у руке и у уста умири их и обузда тек за неко време).
Једно ми кмекеће у колицима и пружа руке увис да га спасим оних уза, друго гледа како да ми низ ходник утекне. Носећи Сташу на куку, потрчим и једва успем неваљалог двогодишњака да шчепам одостраг за отвор мајице.  После се мучим док га за једну руку довучем пред врата или док не стигне помоћ. И тако једно три пута. 

Уђемо гдегод, па једно гледа хаљине за Машу, друго за Сташу, треће с Игњатом бира качкете... Одабрану одећу обично трпамо на кров колица и тако одвозимо до касе. Данас се на колицима затекао само један зеленкасти шеширић за Сташу. И уопште не куписмо оно по шта смо дошли.
У нашој породичној колони, најпре су се излазу примицали родитељи. Отац је  Игњата држао на куку, а мајка  у колицима гурала уснулу Сташу. Тик иза њих хитала је тетка с Машом. И кад на вратима писну онај аларм, сестра ми се и зет нађоше у чуду (ал' нису стигли у земљу да пропадну, брзо смо се досетили), као и ја у први мах. Срећом, одмах ми сину: јао, па нисмо платили капицу! Утом се већ и они сетише, за главу ухватише и прснуше у смех, извињавајући се фином момку из обезбеђења. Каже, дешава се, ставе људи преко руке и крену напоље, забораве...
Сестра се одмах с Машом врати до касе. А кад изађе пред радњу, позва ме до друге да ми нешто покаже. Само немој то, молим те, више да радиш (да нас брукаш), рекох тобоже озбиљно. И сви се насмејасмо. /Па, жено, не упуштај се у то кад не знаш како се ради./