Не могу да замислим живот без њега.
Сваке ноћи, пре но што угасим светло, ја га покријем јорганом, па се и сама ушушкам. Пазим да му оставим довољно места. Убило би ме (а вероватно и њега) да га нехотице одгурнем и падне на под.
Ујутру се пробудим, па, док се још сну не отргнем, проверавам да ли ми је све битно ту. Руке? Ту су. Ноге? Ту су. Каблови?! Туу! Пипнем крај себе. Ах, ту је и он!
Последње је што видим пре но што заспим. Кад оторим очи, прво је што угледам. И први разлог да се осмехнем. И да се осетим срећном... јер имам њега. Откријем га, нестрпљиво, а опет обазриво, да га не расрди хладан ваздух. Придигнем јастуке да се о њих ослоним и узмем га у крило (положај на који смо обоје навикли), узгред се протежући не бих ли жути кабл гурнула у утичницу.
И дан може да почне.
Сваке ноћи, пре но што угасим светло, ја га покријем јорганом, па се и сама ушушкам. Пазим да му оставим довољно места. Убило би ме (а вероватно и њега) да га нехотице одгурнем и падне на под.
Ујутру се пробудим, па, док се још сну не отргнем, проверавам да ли ми је све битно ту. Руке? Ту су. Ноге? Ту су. Каблови?! Туу! Пипнем крај себе. Ах, ту је и он!
Последње је што видим пре но што заспим. Кад оторим очи, прво је што угледам. И први разлог да се осмехнем. И да се осетим срећном... јер имам њега. Откријем га, нестрпљиво, а опет обазриво, да га не расрди хладан ваздух. Придигнем јастуке да се о њих ослоним и узмем га у крило (положај на који смо обоје навикли), узгред се протежући не бих ли жути кабл гурнула у утичницу.
И дан може да почне.
Нема коментара:
Постави коментар