Маши је јуче, након више дана климања, напокон испао први зуб. Зачудо, то ју је посебно обрадовало. Њену маму такође. Само је тетка гледала збуњено у доњу крезаву вилицу своје сестричине. (Још није страшно, не види се, док не испадне из горње.)
Тај тренутак је данима с нестрпљењем ишчекиван. Томе ће се чудити само онај који још није чуо да постоји нека Зубић Вила ("презиме" јој вероватно од те силне колекције дечјих секутића), која такве губитке надомешта... поклонима које оставља под дечјим јастуком.
Кад ју је мама упитала шта би волела да јој вила донесе, динаре или евре, Маша се без размишљања, определила за страну валуту (па зна дете да динар не вреди ни пет пара). И те виле се избезобразиле, неће да цуњају и базају, поклоне да купе, него oставе кеш (ал' добро је док лично уручују, док дете не пошаљу на банкомат).
Кад се данас вратих кући, Маша ме дочека вешћу да је од поменуте виле добила евре. Стварнооо? Колико си добила? Паа... мислила се и прерачунавала Маша: пет црвених и једну плаву. Да ме убијеш, нисам могла баш да будем сигурна о којој своти је реч, јер ја само знам да је небо плаво и трава зелена, ништа између тога не памтим, а боју новчаница поготово (трошим и не гледам, и не мислим, и не жалим... само кад имам шта).
Испоставило се да су црвене хиљадарке у динарима, а плава двадесет еврића. Широке руке та вила, богами (а разнолики апоени, канда је истресла све из новчаника). Е где је била пре неколико деценија, кад смо ми себи вадили зубе вешајући их о браву собних врата? И ником ништа, ни петопарац у касици да звецне. А и кад човек зађе у позне године, а зуби почну да се осипају ко парани џемпер, те виле нигде нема, као да у земљу пропадне (каква је то дискриминација).
Тај тренутак је данима с нестрпљењем ишчекиван. Томе ће се чудити само онај који још није чуо да постоји нека Зубић Вила ("презиме" јој вероватно од те силне колекције дечјих секутића), која такве губитке надомешта... поклонима које оставља под дечјим јастуком.
Кад ју је мама упитала шта би волела да јој вила донесе, динаре или евре, Маша се без размишљања, определила за страну валуту (па зна дете да динар не вреди ни пет пара). И те виле се избезобразиле, неће да цуњају и базају, поклоне да купе, него oставе кеш (ал' добро је док лично уручују, док дете не пошаљу на банкомат).
Кад се данас вратих кући, Маша ме дочека вешћу да је од поменуте виле добила евре. Стварнооо? Колико си добила? Паа... мислила се и прерачунавала Маша: пет црвених и једну плаву. Да ме убијеш, нисам могла баш да будем сигурна о којој своти је реч, јер ја само знам да је небо плаво и трава зелена, ништа између тога не памтим, а боју новчаница поготово (трошим и не гледам, и не мислим, и не жалим... само кад имам шта).
Испоставило се да су црвене хиљадарке у динарима, а плава двадесет еврића. Широке руке та вила, богами (а разнолики апоени, канда је истресла све из новчаника). Е где је била пре неколико деценија, кад смо ми себи вадили зубе вешајући их о браву собних врата? И ником ништа, ни петопарац у касици да звецне. А и кад човек зађе у позне године, а зуби почну да се осипају ко парани џемпер, те виле нигде нема, као да у земљу пропадне (каква је то дискриминација).
Следећи пут кад налети, могла би и у моју усну дупљу да завири и остави коју стотину еврића.
Нема коментара:
Постави коментар