Читала ја да ће од септембра контроле у аутобусима бити ригорозније и да чак и месечне карте треба "валидирати", иначе ће бити сматране неважећим, а власници кажњени (новчано дакако).
И први пут кад, при уласку у Ластин аутобус, наиђох на онај апарат, ја принесох картицу (шта ми тешко, кад сам се већ сетила: ево, наједите се).
Готово истог трена за леђима ми се појави контролор: молим вас, карту на преглед! Изолите, освртох се и сталожено (а и спокојно, мирна ми савест) пружих. Он прихвати карту, али је готово и не погледа. Докле ви путујете, обрати ми се строго и намргођено. Ја рекох. Колико (пара, коју зону) сте куцали? Како сте то куцали? Ја га гледам, на трен збуњена. Он наставља да придикује: то се овако принесе, па одаберете зону...
Човек и даље у руци држи моју карту, маше ми њоме испред носа, а не види на њој моју фотографију. Господине, то је персонализована месечна карта (какве зоне да бирам?).
Контролор (очито недавно примљен у службу, па жељан шепурења и славе) истог часа занеме и ћутке ми пружи карту назад, а ја осмехнута (и тријумфално) прођох у задњи део аутобуса.
За собом чух контролора како се обраћа возачу: ја сам погрешио. /Како је пре мог појављивања већ био прегледао карте путницима у аутобусу, сместио се испред возила и мотрио на путнике који пристизаху. И пошто виде да сам карту само принела, не одабравши зону пре тога, подивљао је од среће, помисливши да ће коначно уловити неког ко се шверцује. Жалим, чико, што вам не приуштих то задовољство!/
И први пут кад, при уласку у Ластин аутобус, наиђох на онај апарат, ја принесох картицу (шта ми тешко, кад сам се већ сетила: ево, наједите се).
Готово истог трена за леђима ми се појави контролор: молим вас, карту на преглед! Изолите, освртох се и сталожено (а и спокојно, мирна ми савест) пружих. Он прихвати карту, али је готово и не погледа. Докле ви путујете, обрати ми се строго и намргођено. Ја рекох. Колико (пара, коју зону) сте куцали? Како сте то куцали? Ја га гледам, на трен збуњена. Он наставља да придикује: то се овако принесе, па одаберете зону...
Човек и даље у руци држи моју карту, маше ми њоме испред носа, а не види на њој моју фотографију. Господине, то је персонализована месечна карта (какве зоне да бирам?).
Контролор (очито недавно примљен у службу, па жељан шепурења и славе) истог часа занеме и ћутке ми пружи карту назад, а ја осмехнута (и тријумфално) прођох у задњи део аутобуса.
За собом чух контролора како се обраћа возачу: ја сам погрешио. /Како је пре мог појављивања већ био прегледао карте путницима у аутобусу, сместио се испред возила и мотрио на путнике који пристизаху. И пошто виде да сам карту само принела, не одабравши зону пре тога, подивљао је од среће, помисливши да ће коначно уловити неког ко се шверцује. Жалим, чико, што вам не приуштих то задовољство!/
А мени ни извините ни опростите. Дресирани само да лају и уједају (никако себе за језик)!
Нема коментара:
Постави коментар