Знала сам да ће Игњат врло брзо заспати, али и да ће му пријати да спава док га ја кроз ноћ возам. Лето је на измаку, најављено невреме тек што није стигло из Хрватске, Црне Горе и питај-бога-откуд - треба искористити прилику и уживати у топлој ноћи.
Међу зрикавцима још је неколицина ентузијаста, који покидаше гласне жице. Како зађосмо из главне улице у споредну, с оскудним осветљењем, па отуд интимнију и романтичнију (уживај, Иги, у теткином друштву, док ти је неко не преотме, ради поменуте романтике), до мене однекуд допре мирис некаквог слатка (нисам успела да утврдим које се воће мешкољи у шећерном сирупу). Набрах нос још једном и преда мном се створи огромна шерпа (рецимо црвена с белим туфнама) на смедеревцу, у шерпи слатко се пени, домаћица пену скида кашиком у тањир... А ко ће ту пену појеси, а?
Игњат је све време спавао, чврсто, упркос силним аутомобилима и моторима што с буком пролетеше покрај нас. Да ми пробуде сестића! Напредак цивилизације и развој овог нашег малог места уопште не погодује сну бебе.
Некад је то био миран крај, могло је и по пола дана да прође, а да ниједан ауто не наруши сеоску идилу. Чујеш како зује пчеле док под јабуком читаш лектиру, а чујеш, ако ти воља, и сопствене мисли (само што тад и нису биле нарочито паметне).
Многима је пољопривреда била основна делатност, па не имадоше времена да шврљају (а данас сви од мотике беже главом без обзира... аутима наравно). /Моја баба је, патећи од несанице и слушајући ноћу аутомобиле, често исте бројала, па се после чудом чудила: одакле том народу паре (за бензин)?/ Моје сестре, мој брат (који беше најстарији и идејни вођа) и ја знали смо да разапнемо пластичну траку (скинуту с паковања монти или црепова) преко улице, па се посакривамо иза плота и чекамо да видимо ко ће налетети на нашу замку. Онда се церимо као луд на брашно (кад си дете, ни брашно ти не треба, никакав спољни подстрек, изнутра те нешто голица).
И тако... Ноћ одмиче, Игњат спава, скупа пролазимо селом, а ја шњувам и по властитом детињству.
Некад је то био миран крај, могло је и по пола дана да прође, а да ниједан ауто не наруши сеоску идилу. Чујеш како зује пчеле док под јабуком читаш лектиру, а чујеш, ако ти воља, и сопствене мисли (само што тад и нису биле нарочито паметне).
Многима је пољопривреда била основна делатност, па не имадоше времена да шврљају (а данас сви од мотике беже главом без обзира... аутима наравно). /Моја баба је, патећи од несанице и слушајући ноћу аутомобиле, често исте бројала, па се после чудом чудила: одакле том народу паре (за бензин)?/ Моје сестре, мој брат (који беше најстарији и идејни вођа) и ја знали смо да разапнемо пластичну траку (скинуту с паковања монти или црепова) преко улице, па се посакривамо иза плота и чекамо да видимо ко ће налетети на нашу замку. Онда се церимо као луд на брашно (кад си дете, ни брашно ти не треба, никакав спољни подстрек, изнутра те нешто голица).
И тако... Ноћ одмиче, Игњат спава, скупа пролазимо селом, а ја шњувам и по властитом детињству.
Нема коментара:
Постави коментар