Јесте да сам устала у пет (а легла непуних пет сати пре тога), али другарица и ја пристигле смо на њено радно место (школица с дивним двориштанцем и зеленом гвозденом капијом, што ме подсећа на детињство; у дворишту смоква, због које рекох да им је школа у рајском врту - срећа да наставници не шетају наги, с припасаним смоквиним листом преко препона) расположене и насмејане.
Како седе у зборници (пошто одјутрос прва у њу крочи, претходно упали светло), лице јој се наједном уозбиљи и поглед одлута. Шта ти је, упитах. Размишљам о животу, тргну се и опет насмеја она. Нашла си о чему ћеш овако рано, прекорих је. Не ваља то на ште срца!
Она се гласно насмеја, па реши да предузме нешто: идем да попијем кафу, да дођем себи! /Ето што ја себи никад нећу доћи (вазда нисам при себи) - не пијем кафу и нема силе да ме ико на то принуди./
Ћути, добро је док не пређеш на ракију (од толиких тешких мисли). Кад се на послу појавиш с чокањчићем (изузетно згодним за ломљење језика: чокањчићем ћу те, чокањчићем ћеш ме...) у џепу, биће јасно да су те опхрвале крупне мисли (мислиш, мислиш, па ништа паметно да смислиш... и накренеш стакленце).
Како седе у зборници (пошто одјутрос прва у њу крочи, претходно упали светло), лице јој се наједном уозбиљи и поглед одлута. Шта ти је, упитах. Размишљам о животу, тргну се и опет насмеја она. Нашла си о чему ћеш овако рано, прекорих је. Не ваља то на ште срца!
Она се гласно насмеја, па реши да предузме нешто: идем да попијем кафу, да дођем себи! /Ето што ја себи никад нећу доћи (вазда нисам при себи) - не пијем кафу и нема силе да ме ико на то принуди./
Ћути, добро је док не пређеш на ракију (од толиких тешких мисли). Кад се на послу појавиш с чокањчићем (изузетно згодним за ломљење језика: чокањчићем ћу те, чокањчићем ћеш ме...) у џепу, биће јасно да су те опхрвале крупне мисли (мислиш, мислиш, па ништа паметно да смислиш... и накренеш стакленце).
Нема коментара:
Постави коментар