Упркос томе што смо углавном изузетно мирољубиви (да занемаримо понеке што воле да лају... а такви, каже се, не уједају, бар не да остану зуби; додуше, да будем искрена - најдубље су и најтеже ране што се не виде), у мојој породици традиционало се свађамо са медијским личностима.
Моја баба се редовно свађала са спикерима (кад су вести које изричу неповољне, нарочито ако ће пензије бити умањене или каснити... ма и пола сата - из истих разлога споречкала би се и с поштаром), али је исто тако учтиво и редовно (док јој не стану на жуљ) одговарала на њихове поздраве. Почне Дневник и како спикер гледаоцима пожели добро вече, тако и моја баба, већ одавно пред екраном спремна, држећи руке једну уз другу, спуштене у крило, свечана изгледа и често осмехнута (сем кад је била лоше воље), исто пожели њему (па лепо васпитан човек одговара на поздрав поздравом).
Пре неки дан сам затекла тату како, лежећи, гунђа временским презентерима (након чега демонстративно напусти кревет и изађе на терасу), "почастивши" их... срамота ме да кажем чиме (изнервирао се човек што ће опет киша, и то данима, да нам на нос изађе; не знам што се толико потресао, можда још не беше извадио сав кромпир).
И насмејах се, себи у брк (добро ми дође што још нисам почела брке да бријем; на срећу скроз су дискретни, такорећи невидљиви), јер се ја исто тако свађам кад ми најаве кишу, олују, ма какво невреме (све испод двадесет пет степени). Као да су нам гласници криви због онога што од човека не зависи (додуше, клима се толико истумбала баш захваљујући људској похлепи, себичности и немарности). Људска је потреба ваљда да за све што нам не паше нађемо кривца, те на њега свалимо дрвље и камење.
Моја баба се редовно свађала са спикерима (кад су вести које изричу неповољне, нарочито ако ће пензије бити умањене или каснити... ма и пола сата - из истих разлога споречкала би се и с поштаром), али је исто тако учтиво и редовно (док јој не стану на жуљ) одговарала на њихове поздраве. Почне Дневник и како спикер гледаоцима пожели добро вече, тако и моја баба, већ одавно пред екраном спремна, држећи руке једну уз другу, спуштене у крило, свечана изгледа и често осмехнута (сем кад је била лоше воље), исто пожели њему (па лепо васпитан човек одговара на поздрав поздравом).
Пре неки дан сам затекла тату како, лежећи, гунђа временским презентерима (након чега демонстративно напусти кревет и изађе на терасу), "почастивши" их... срамота ме да кажем чиме (изнервирао се човек што ће опет киша, и то данима, да нам на нос изађе; не знам што се толико потресао, можда још не беше извадио сав кромпир).
И насмејах се, себи у брк (добро ми дође што још нисам почела брке да бријем; на срећу скроз су дискретни, такорећи невидљиви), јер се ја исто тако свађам кад ми најаве кишу, олују, ма какво невреме (све испод двадесет пет степени). Као да су нам гласници криви због онога што од човека не зависи (додуше, клима се толико истумбала баш захваљујући људској похлепи, себичности и немарности). Људска је потреба ваљда да за све што нам не паше нађемо кривца, те на њега свалимо дрвље и камење.
Пре неку ноћ сам на нету гледала прогнозу за пет дана, поверовала (ја ипак највише волим кад ми се нацрта - на сличици ниједне кишне капи не бејаше), па сам сутрадан искисла до голе коже. Обула сандале од самих танких каишића, готово као да сам боса. Обукла дугу, танку и лепршаву хаљину. Како нисам могла (или нисам хтела да се скривам по радњама и под стрехама, кад имам грдна посла), препустила сам се судбини (што беше врло неугодна, мојим стопалима нарочито).
Док киша капље, ја тобоже покушавам да бирам где да згазим, само петом, како би ми се мање сквасиле сандале (да; не марим за ноге много, њих је лакше опрати). А моја хаљина по асфалту се вуче (кад је до колена не задигнем, од чега ми слаба вајда - јер беше већ до чланака мокра, лепи се непријатно, хладна, за моје ноге).
На улици продавци (зарађују на туђој муци) извикују: киишобрани, кишобрании! Нуде кишобране, а ја (бесна на судбину и метеорологе) гацам у води до чланака! Маните ме људи, требају ми чизме, а не кишобран - чизма главу чува. Да су ми неке на расклапање, рекох касније сагооврницама, ваљало би, па да их стално у торби носим, јер ове године никад се не зна кад ће киша да пљусне (поготово кад из куће излазиш рано, а касно се у њу враћаш). Онај Бранков стих "беше ведро, пак се наоблачи" никад није био актуелнији но овог лета. И да се само наоблачи, па ђене-ђене, но се и смрачи, но дуне гадно, поскида црепове, почупа дрвеће... Ових дана кућу напуштам комплетно опремљена (кога су змије уједале, он се и гуштера плаши): навучем гумене чизме (јој, што их волим, јер су љубичасте, зелене и циклама), понесем и џемпер и јакну, а имам и кишобран (нека ми се све нађе).
Док киша капље, ја тобоже покушавам да бирам где да згазим, само петом, како би ми се мање сквасиле сандале (да; не марим за ноге много, њих је лакше опрати). А моја хаљина по асфалту се вуче (кад је до колена не задигнем, од чега ми слаба вајда - јер беше већ до чланака мокра, лепи се непријатно, хладна, за моје ноге).
На улици продавци (зарађују на туђој муци) извикују: киишобрани, кишобрании! Нуде кишобране, а ја (бесна на судбину и метеорологе) гацам у води до чланака! Маните ме људи, требају ми чизме, а не кишобран - чизма главу чува. Да су ми неке на расклапање, рекох касније сагооврницама, ваљало би, па да их стално у торби носим, јер ове године никад се не зна кад ће киша да пљусне (поготово кад из куће излазиш рано, а касно се у њу враћаш). Онај Бранков стих "беше ведро, пак се наоблачи" никад није био актуелнији но овог лета. И да се само наоблачи, па ђене-ђене, но се и смрачи, но дуне гадно, поскида црепове, почупа дрвеће... Ових дана кућу напуштам комплетно опремљена (кога су змије уједале, он се и гуштера плаши): навучем гумене чизме (јој, што их волим, јер су љубичасте, зелене и циклама), понесем и џемпер и јакну, а имам и кишобран (нека ми се све нађе).
Нема коментара:
Постави коментар