Ја не разумем ту потребу мушких припадника српске нације (ни жене, које своје мужјаке у томе свесрдно подржавају и кличу од неког недефинисаног одушевљења, канда су скупа у некој екстази) да све славе испаљујући хице из револвера, карабина, кубуре, танџаре, којекаквих оружаних направа. Тако кад се венчава, тако кад се рађа - метак шућур ил' ваздух погађа (у ретким случајевима, не дај боже и далеко било, и недужни створ може да страда).
Недавно се задесих на једној свадби. Будући да бејах дадиља, а након сестриног упозорења да ускоро стижу сватови (где су млади, ту је шала, а где су сватови - ту шале нема, однео је враг и смрт вреба иза шућура, или тикве, како у којем селу), одгурах Игњата у колицима што даље од ораха, на који је била насађена мотка, и на њеном врху привезана тиква.
Како се устави колона аутомобила, окупљене званице у дворишту зауставише дах и сви до једног (сем мене - вечити "контраш" и онај који забаву квари, у најдаљој позадини, где сам својим телом штитила тело свог сестрића), озарени, к небу погледаше (покоји, претпостављам, и вратове ушинуше). Не знам која је улога главног стрелца у сватима, али гађање шућура је особита част, која може прерасти у велику срамоту, ако шућур не буде устрељен из бар трећег пута. Заточник цара Душана имао је да стреља кроз прстен јабуку, а данас је то стрељање шућурчића (деминутив би се у другим ситуацијама и код других именица можда и могао тумачити омаловажавајуће, али у наведеном контексту тај задаје грних мука) с капије изгледа све што је преостало од витешких обичаја из давних времена.
Младожењин заточник, богами, на изненађење и усхићење свих присутних, проби шућур из првога пута. Двориштем се у исти мах пронесе граја и аплауз (само се једно биће у гомили, готово љутито одмахујући главом, презриво исцери маси за леђима и одахну што је опасност прошла).
Како је то опасан обичај, како човек може улудо да изгуби главу, мишљах у себи, окружена гомилом у трансу. Не сећа се човек зла док му се о главу не обије и на Ургентном не постави дијагноза.
Недавно се задесих на једној свадби. Будући да бејах дадиља, а након сестриног упозорења да ускоро стижу сватови (где су млади, ту је шала, а где су сватови - ту шале нема, однео је враг и смрт вреба иза шућура, или тикве, како у којем селу), одгурах Игњата у колицима што даље од ораха, на који је била насађена мотка, и на њеном врху привезана тиква.
Како се устави колона аутомобила, окупљене званице у дворишту зауставише дах и сви до једног (сем мене - вечити "контраш" и онај који забаву квари, у најдаљој позадини, где сам својим телом штитила тело свог сестрића), озарени, к небу погледаше (покоји, претпостављам, и вратове ушинуше). Не знам која је улога главног стрелца у сватима, али гађање шућура је особита част, која може прерасти у велику срамоту, ако шућур не буде устрељен из бар трећег пута. Заточник цара Душана имао је да стреља кроз прстен јабуку, а данас је то стрељање шућурчића (деминутив би се у другим ситуацијама и код других именица можда и могао тумачити омаловажавајуће, али у наведеном контексту тај задаје грних мука) с капије изгледа све што је преостало од витешких обичаја из давних времена.
Младожењин заточник, богами, на изненађење и усхићење свих присутних, проби шућур из првога пута. Двориштем се у исти мах пронесе граја и аплауз (само се једно биће у гомили, готово љутито одмахујући главом, презриво исцери маси за леђима и одахну што је опасност прошла).
Како је то опасан обичај, како човек може улудо да изгуби главу, мишљах у себи, окружена гомилом у трансу. Не сећа се човек зла док му се о главу не обије и на Ургентном не постави дијагноза.
Нема коментара:
Постави коментар